Beloglavi sup 

1. 

Poslednji je dan puta; šta se desilo dan pre, desilo se. U Trebinju smo, sedimo pod platanima i pijemo  kafu. Vreme je neobično prijatno za kraj proleća. Ne kijamo, ne kašljemo, ne bole nas zubi, na umnjak  sam i zaboravio. Nekoliko ulica pored našeg smeštaja rodio se moj deda 1927. godine, a baba svega  tridesetak kilometara od njega. Sreli su se tek u vozu za Sarajevo, godinama posle – ali to je već neka  druga priča, ona koju je moj otac mogao da ispriča da je želeo. Mnogo šta se promenilo od onda; ne  moram da nabrajam. Dišemo, učimo, svađamo se i umiremo, ljubimo se i rastajemo – to je ostalo isto.  Ratovi, tuče, sukobi – stvar navike. Kad sam se rodio, moj deda je imao godina približno kao moj otac  sada. Već je bio pred penzijom i živeo je u kući – mirno i povučeno. Nije skakao, nije putovao, nije  pušio i nije pio. Lekar mu je rekao još osamdeset i šeste godine, kad je zaradio tešku upalu jetre od  previše zdravica, da mora da prestane sa alkoholom – tako je i bilo. Kuću je izgradio, ženu je imao,  decu je napravio, pse je udomio. Družio se s Borom iz Ledina – gledali su televiziju, jeli kikiriki, pili  kafu i spavali. Svako u svojoj fotelji. Zajedno smo pravili kućice za pse, šiljili štapove, brali kajsije i  trešnje, sadili borovnice i grožđe – neke su uspevale, druge nisu. Spavao je s pištoljem ispod jastuka, to  mu je ostalo iz godina provedenih u diplomatiji. Prešao je ceo put – od siromašnog dečaka iz Leotarske  ulice do predstavnika velikog jugoslovenskog preduzeća za proizvodnju traktora i uglednog  belosvetskog obaveštajca. Usput je obišao pola sveta, a stigao je da upozna i Muhameda Alija. Njegov potpis na belom papiru stoji i dalje u očevoj radnoj sobi. Na kraju života, ipak, nemir ga nije zaobišao.  Nešto je pokvareno, uvek i svuda. 

„Šta da uradim?“, iznenađeno je pitala moja baba. 
„Maro, vrlo je jednostavno. Znaš zgradu kod Hotela ’Vojvodina’? Znaš, naravno. Otiđi tamo, unutra  ima svega četiri sprata. Popni se na četvrti sprat“, i u tom trenutku ga je moja baba prekinula. „Da li postoji lift? Kako misliš da se popnem do gore?“ 
„Samo pokucaj na vrata.“ 
„Koja vrata?“ 
„Na četvrtom spratu!“, iznervirano je rekao moj deda. 
„Da idem od vrata do vrata kao neka luda i tražim... Koga?“ 
„Ti samo reci ovako: Da li je kod vas četrdeset i osme godine bio jedan ranjenik kojeg ste negovali?“ „Četrdeset i osme godine? Milane, molim te.“ 
„Samo ti tako reci, znaće već oni.“ 
„Ko će znati? Niko se ne seća šta je bilo juče, a ne četrdeset osme godine!“ 
„Idi kad ti kažem i uradi to!“ 
„Neću, tako mi svega, Milane! Neću da se sramotim!“ 
„Odvratno je to što radiš“, rekao joj je moj deda. „Vidiš da su mi noge natopljene vodom?“ „Ko ti prazni papuče svakog jutra?“ 

Deda je zaćutao i pogledao je kao dete. 
„Idi, molim te kao boga.“ 
Šta je zapravo Milan tražio od Mare godinu dana pred smrt u svojoj osamdeset i četvrtoj godini? Nakon  rata, deda je nastavio da radi za državu. Tako je, kako je pomenuo, četrdeset i osme godine, posle jedne  neuspešne akcije bio ranjen. U tom trenutku je imao dvadeset godina; jedva da se brijao. Smestili su ga  na četvrti sprat, u stan jedne udovice sa ćerkom njegovih godina. Kod njih je proveo dobrih mesec dana.  Za tih mesec dana, stariju ženu koja ga je negovala nije ni primetio. Zahvalio bi joj na brizi i nastavio  da se gleda sa ćerkom. Verovatno se i zaljubio u nju – da li je bilo nečeg između njih, to, zaista, više  niko ne može ni da potvrdi ni da ospori. Ne znam ni kako je izgledala. Verovatno ni on sam nije znao. 

Svakako, Mara nije htela da ide od vrata do vrata i da traži njegovu prvu ljubav posle skoro sedamdeset  godina. 
„A i zgrada nema lift“, objasnila mi je. 
Mogao sam da izaberem neku drugu priču, ali nisam, zato što se sve svodi na potragu i odluku, u kom  trenutku kažeš sebi – ovo je život koji živim i ovo je život kojim sam zadovoljan. Gledao sam u svog  oca, priča mi o kompromisu koji kuću gradi, ali kakva je to kuća i koga će on tražiti godinu dana pre  nego što umre? Koja su pravila te kuće? Koji ljudi žive u toj kući i koje su funkcije ukućana – šta je ispod te kuće? Lena i ja smo raskinuli, Nađa i ja smo raskinuli – o tome više nema šta da se kaže. Mogao  sam da budem neko drugi, mogle su i one. Sumnjam da se moj deda uopšte sećao devojke koja mu je  previjala rane četrdeset i osme godine; ona je samo slika – njegove mladosti, želje za životom, nekim  drugim koji je mogao da ima, odnosno koji je mislio da je mogao da ima da nije dobio dva sina, da nije  ostao pedeset i četiri godine sa mojom babom u braku, do poslednjeg dana kada mu je sklopila oči i  pozvala mog oca da mu kaže da više ne diše, a on onda pozvao mene da mi kaže da više ne diše i ja  pozvao Nađu da joj kažem da mi deda više ne diše; ali da li bi zaista imao drugačiji život sa devojkom  koja ga je previjala? Zbog toga mi ostaje sve vreme babina rečenica u glavi:  
„Znaš, najlepši moj, nisam imala nikakav život. Da je jedno, a ne drugo, bilo bi treće – ali da li bi?“ Ili bi na kraju i s njom završio opet na istom, čeprkajući po mozgu i tražeći sećanje, kad je poslednji put  osećao nejasan grč u stomaku, prazninu i punoću istovremeno, stanje očaja i uzbuđenja? To osećanje,  tako smešno i tako beznadežno i tako živo. To osećanje zbog kojeg sam jednom pripit trčao u tri ujutru  s četkicom za zube u rukama po Ulici kneza Miloša moleći Lenu da ostane i opere zube kod mene, a  ona je uporno odlazila, da bi na kraju zaista i otišla. Isto to osećanje zbog kojeg sam pratio let iz  Frankfurta do Kube na flight trackeru preko dvanaest sati strahujući da Nađa neće preživeti Bermudski  trougao, i kad mi je poslala poruku da je sletela, bilo me je sramota da joj priznam da znam i da sam se  i ja umorio od leta. Isto to osećanje zbog kojeg, kad pošaljem poruku, u početku utišam notifikacije da  bih pročitao odgovor ne kada telefon kaže već kad se ja odlučim da sam dovoljno spreman. To osećanje  koje me, kako ispada, čini istovremeno nesigurnim, sasvim ispražnjenim, ali i oslobođenim svake  potrage za nekim višim smislom, nekom logikom svega, zbog kojeg ne računam i ne brojim koliko mi  je vremena potrebno da pređem Gazelu, a koliko Brankov most, zbog kojeg na trenutak zaboravim da  se plašim smrti. Osećanje koje je samo sebi dovoljno. 

Kad pogledam u dedu, bude mi jasno, on je izabrao.  
Na kraju je želeo ne da voli već da opet bude zaljubljen. 

Zastali smo ispred kuće u kojoj je proveo detinjstvo. Tu je, negde, nastao problem. Baš tu, na prvom  spratu poslednje kuće u Trebinju. Gledao sam u svog oca i nisam znao da li je srećan – kod njega je bilo  i jednog i drugog i trećeg. Ne znam da li je pronašao ono što je tražio, niti znam sve kompromise koje  je tokom života pravio. Kad bih ga pitao, rekao bi mi: iskočila mi je bubuljica na usni. 
„Znaš da se tvoj pradeda zaglavio u prozoru?“, pitao me je i ispričao priču. 
Kuća stoji, nisu je srušili. Bašta o kojoj je pričao i kakvu je pokušao da napravi u Sremskoj Kamenici  deluje malo i besmisleno. U dvorištu nema nikog, ali trava je nedavno podšišana. Tražim nešto – trag postojanja, naznaku nečeg poznatog, nečeg mojeg. Gledam u plastične stolice, a  zapravo tražim drvo nara. Pričao mi je kako su oni, kao deca, mogli da nađu nar gde su hteli. Nikako  nisam mogao da povežem dedu i nar – kao da su dva vremena. Ali u dvorištu ne nalazim nar, ni tragove dede, ni razloge mojih raskida – to je kuća, kao i svaka druga. Prozori, tu su, vrata, postoje, brava – zaključana. Moj otac se naslonio na ogradui gledao je u drvene roletne. 

„Ovo su stare roletne, nisu menjane sigurno od rata. Pogledaj koliko su teške.“ „Kao kod mene u Beogradu.“ 
„Da, vidiš kako neke stvari napravljene pre devedeset godina i dalje opstaju.“ „Zavisi koje.“
„Znaš, razmišljao sam da, kad odem u penziju, dođem ovde sa Darom i kupim kuću. Dobra je klima,  izuzetno pogodna za artritis.“ 
„Imaš artritis?“ 
„Otkud znam.“ 
„Ti to ozbiljno?“ 
„Da, što da ne?“ 
„Uvek sam mislio da se na selo dolazi da se umre“, rekao sam mu. 
„Pa, i to se mora. Ovde je makar dobar vazduh“, odgovorio je i zapalio cigaretu. 

Nisam znao šta da mu kažem. Gledao sam u njegovu snagu, u njegov mladež na obrazu. Nije mu još  vreme. Ne sme da bude. Ne dok se ne poubijamo na krv i nož. 

„Ko živi ovde sada?“ 
„To više niko ne zna“, odgovorio mi je. 

Želim da posmatram kuću kao svaku drugu kuću roletne, prozori, tavanice, noseći stubovi koje nikad  ne rušiš, osim ako ti ih neko drugi ne sruši, kvadratni metri koje popunjavaš nameštajem, igračkama,  knjigama, cevima. Arhitektura, kažu, nikada neće biti umetnost, zato što mora da brine o kanalizaciji,  zato što mora da misli na govna, na zaštitu životne sredine, na papirologiju. Ali dok gledam dedinu  kuću, s kojom on sad ima veze koliko i ja s Nepalom, ne vidim kanalizacione cevi, ne vidim  papirologiju, ne vidim, da budem iskren, ni dedu. Samo osećam, ovu kuću treba drugačije da  posmatram, jer da nema te kuće, ne bi bilo ni mene. Da nije bilo rata, ne bi bilo ni mene. Da moja baba  nije bila u italijanskom logoru, ne bi bilo ni mene. Da mojoj majci nije umrla mama u mladosti, ne bi  bilo ni mene. Crta između godine rođenja i godine smrti, između početka i kraja rata, crta – kao ova  sada – nije samo crta; nekada je ceo novi život. Odnos kuća – grobno mesto ne sviđa mi se. Nema smisla  sahranjivati osobu na mestu detinjstva – to više nije ista osoba, niti je to isto mesto. Stvari se menjaju:  parna mašina postala je bespilotno prevozno sredstvo; na samom severu, tamo gde je zabranjeno umreti,  mesta do kojih ne dopire sunce dobila su veliku ploču, lažno sunce, ali pravu svetlost; ljudi su u  kojekakvim odnosima sa osobama koje nikad nisu dodirnuli; ne moram da nabrajam dalje, jasno je,  mnogo šta se promeni u samo jednom životnom veku. Darko mi je rekao da želi da odvede svoju babu u Ušće, da joj stavi VR naočare; makar da dobije naznaku budućnosti. Šta će da radi sa svim tim novim  iskustvom? Otac mi je pričao da postoji groblje kod Malog Mokrog Luga gde sahranjuju preminule  zajedno s njihovim najvrednijim predmetima; tako nastaju duboke grobnice, a u njima čovek i auto. 

Lepo, ali krajnje nepraktično; živ se čovek namuči da iskopa ogromnu rupu mrtvom – rupu često veću  od kvadrature iznajmljenog stana. Ali jedno, već vekovima, otkad je čovek izgubio rep i naučio da  uhvati i zašilji štap, ostaje isto. 

„Pokušavam da zamislim kako je to bilo na početku tridesetih godina, kako je moj otac trčkao ovuda i  saplitao se“, rekao mi je otac. „A zapravo samo jedno ne mogu da shvatim – kako smo toliko drugačiji.“ „Po čemu drugačiji?“, pitao sam ga. 
„Po svemu. Ne mogu to da shvatim.“ 

Ćutali smo, a otac je đonom ugasio ostatak cigarete. Video sam da o nečemu razmišlja. Kad bih makar  znao o čemu, jednom, samo jednom.