Hej, devojke, gde sve ja nisam bila. Radila sam u trgovini — osim dve godine kad sam radila sa olovom, u fabrici, stavljala kalupe na vojne radare koji su se koristili kod Japana, znam, jer su naši momci bili tamo i rekli su nam, pomalo razočarani, da ono što mi radimo ide na dno okeana. 

Rodila sam sina kad je pao Sovjetski Savez. Tad nije bilo niđe ničega. Izvin’te što pričam ovako, na našem lokalnom narečju. Što bi rek’o Italijan kod kog sam radila nekol’ko meseci — nakon što je Sovjetski Savez pao, bili smo col culo per terra. Sa dupetom na zemlji. Živeli smo kod svekrve u stanu, nismo imali živinu, životinje. Za mleko je trebalo da stojiš dugo u redu. Ja sa malim detetom... Plate su kasnile mesecima. Mi smo glupo ulagali, izgubili svu ušteđevinu. Tad su se radile prevare sa privatizacijama. I šta ću, kažem ja mom mužu, aj da idem do Pitera, do Sankt Peterburga, da vidim, možda tamo nešto kupim i prodam kod nas. Zaradila sam tad oko ‘iljadu evra. Al’ tamo, vidim da su proizvodi doneti iz Istanbula i Pekina. Ovaj, Pekinga. Mislim se ja, ako oni donose proizvode odatle, znači da ima smisla, onisu napravili računicu i izašlo im je jeftinije. Pa što ne bih ja otišla direktno kod Turaka, bez zaobilaznog puta preko Pitera? 

Lele, devojke, je l’ vidite kol’ko je prljav ovaj tepih? Izvin’te, ja odavno nisam putovala vozom,
al’ vidim da se niš’ nije promenilo od 80-ih. Ovaj tepih je za bacanje. Idem sad da izvadim rumunsku ličnu kartu, mis’im, nikad se ne zna, s ovim ratom i svim tim, zlu ne trebalo. 

Bože, kako se ružno ponaš’o onaj službenik što mi uze dosije sa dokumentima... U starom centru je bila kancelarija. Sa svima se ružno ponaš’o. Možda se sad to promenilo, rade mladi. 

Ja mu rekoh... Moja baba je sahranjena u Ramniku-Vlči. 

Dedica moj doš’o kući ‘44. godine da uzme još neke stvari nakon što je emigrir’o. Al’ Rusi zatvoriše granicu. Jedanaes’ godina se nisu videli, ič nisu pisali, jer se nije moglo. Tek nakon što je Staljin umro, onda su im dozvolili da se posete. Izvinite, evo, potresoh se. Deda je otad živeo s drugom ženom, dobio je dete s njom. Umro je godinu dana nakon što se baba vratila. Srčani udar. Imao je šezdeset godina, kol’ko i ja sad. Al’ ja nisam spremna d’ umrem! 

Mislim da mi je skočio pritisak. Zato što sam se potresla. Tako to ide, pritisak mi skoči i odjednom proslinavim. 

Šta sam ono beše pričala, zaboravih... A, o Istanbulu. Prvo je otiš’o moj muž, ali se vrnuo s nekim glupostima... Loši grudnjaci, pomada koja je smrdela, nije mogla ni na usne da se maže. I onda mu rekoh: man’ se, idem ja. Tada je u modi bila koža. I počela sam da kupujem kožne jakne. Al’ Turci bi ti pokazivali jedan kvalitet u izlogu, a kad kupiš, u torbu bi tistavljali nešto drugo. Brojevi nisu odgovarali... Posle sam videla... Na leđima su bile izbočene... Ja sam ih pritiskala da ih ispravim. A Turčin mi reče, vidi, radnici rade noću i uzimaju koji broj stignu, pomešaju prednju i zadnju stranu, od nespavanja. O-ho-ho, tad rekoh: pa što su naši Moldavci gluplji? Mi smo imali najveću fabriku kože u Sovjetskom Savezu, al’ kako nije bilo dobrog direktora... Ode fabrika zajedno sa Savezom. Onda rekoh sebi: aj da kupim kožu i da šijem sama. Ja jedno dugme tad nisam znala da prišijem, al’ sam naučila. U početku nisam htela da kupujem najskuplju kožu. Al’ Turčin mi reče da drukčije nema smisla. Išlo je dobro... Prodavala sam na pijaci. Sve dok koža nije izašla iz mode. 

Onda sam počela da idem u Peking, da kupujem perjane jakne. Tamo na glavnoj ulici beše lepo, sa cvećem, uređeno. Al’ kako si iš’o sporednim ulicama, smrad da te bog sačuva... Ne znam, valjda nisu imali kanalizaciju kako treba ili šta već... Za jednu stvar mi je žao, što nisam otišla da vidim onaj... kako se zove... Bedem... Kineski zid. Stalno sam govorila da ću da odem sledeći put, bila sam u Pekingu oko sedam puta, al’ nisam stigla... Trebalo ja da kupim nešto u jednoj radnji, al’ nisam htela da platim kiriju... Onda počeše problemi sa zdravljem i morala sam da zatvorim firmu… 

Devojke, imate posla s hormonskim sistemom, on te budi, i s njim ideš na spavanje. Sve zavisi od hormona. Ja sam imala problema sa štitnom žlezdom i nisam više mogla raditi. Od tada sam počela da slušam doktora Berga. On je Amerikanac, al’ ja ga slušam u prevodu na ruski. Mislim 
da će ga neko ubiti, kako on direktno govori. On kaže: govedina mora biti od goveda koje je videlo sunce, koje je skakutalo napolju. Zdravo je goveđe srce i jetra. Jednom nedeljno treba je jesti. Puna je masnih vitamina, gvožđa. Šta, gotovo, prošli smo carinu? Dobro da mi nisu proveravali prtljag, imam jaja za sestru... A, ima još jedna carina? Ja mislila da je gotovo, ako su zamenili točkove. Samo da mi ih ne uzmu, ona je baš želela jaja od mojih kokošaka, zvala me i molila da joj donesem... 

Mi jedemo jajca svaki dan. Po dva. Stavljam ih u tiganj s malko slanine — to je zdrava mast, nije kao margarin i ove biljne masti. I onda do četiri ne jedem ništa, jer me to drži. Voće jedemo
umereno. A hleb, krompir - nikako, kako preporučuje doktor Berg. Moj muž ima dijabetes tipa dva i tako se pridržava. Sa 120 kilograma smršao je na 90. Slušajte i vi Berga, potražite ga na internetu. 

Bila sam ja još i u Dubaiju, devojke, isećam se onog hotela kao broda sa jedrima, sve je bilo tako šareno, svaki sto, svaka stolica, svaki zid ti je donosio radost, a ne ko ovde, s ovim prašnjavim bojama u vozu. Sećam se da sam videla kamion pun, pun crvenih ruža... Nikada nisam videla toliko ruža na jednom mestu. I nisam mogla da shvatim zašto toliko ruža? Onda sam pitala nekog i rekoše mi da se stavlja cveće po svuda kad se susreću šeici. Prave se aranžmani. U Dubaiju, kada se rodi dečak, daju 50.000 dolara. Možete li da zamislite, devojke? Al’ samo oni koji su rođeni tamo dobijaju, trećina populacije. Dve trećine su radnici iz drugih zemalja, iz Indije, koji tamo rade za lokalce. Imali su oni jednog šeika koji je delio isa ljudima. Tada sam ja išla i na safari. U Dubaiju sam više išla na izlete, a u Kinu i Tursku zbog posla. Mnogo sam ja putovala. 

Devojke, bež’te odande gde se ne osećate dobro. Ja sam tol’ko živela u kući gde mi nije bilo dobro i gle, otkako sam se preselila u ovu novu kuću, osećam se drugačije, ko da je oduvek trebalo da živim ovde. Napravila sam i sprat za radionicu, al’ ko zna da li ću ja više raditi. Najvažnija je izolacija. Toplota treba ne toliko da se stvori, koliko da se održava. Imam i neke prozore, onako malo tamnije, al’ baš ugreju kad je sunce. Imam solarne panele. Donela sam ih sama sa Tajvana. Jer nisam htela da se povežem na Union Fenosa. I geotermalnu pumpu planiram da postavim. Gas ne koristim. Mi kuću još uvek gradimo, ali i živimo u njoj. Već mnogo godina. 

A ne ko komšije, koji za dve godine napraviše kuće, jer su ih od ukradenih para pravili, sigurno ne od zarađenih. Ja ne lažem — platila sam sve poreze, jer nisam želela probleme. Al’ komšije... za dve godine završili sebi kuće, i to zato što su morali da čekaju da se beton osuši, inače bi ih napravili preko noći. Jedan je sakupio pare za Plahotniuka, drugi mu je valjda pomogao. Ja vam iskreno kažem. Počeše oni da prave put, i od nas su tražili pare, al’ što bih ja dala pare za nešto što treba da gradi opština? Nakon što su ga izgradili, blokirali su nam put do kuće. Parkirali traktor tamo. Bre, čoveče, kažem mu, kako da idem kući? Pozvala sam policiju, pozvala opštinu, a oni rekoše da ništa ne znaju, da nije bilo dozvole za taj put. Kako to da nema dozvole? Ni slamku ne mož’ da staviš na javni put bez dozvole. Možda je neko u opštini uz’o mito i zažmurio. 

Želela sam da uvedem vodu, da se priključim, znaš kol’ko mi je trebalo? Devet meseci! Za svaki potpis po mesec dana. I ko da ti daje milostinju kad ti to odobri. Sada mi je još ostalo da iskopam sedam metara do kanalizacije. Al’ samo firme s dozvolom mogu da kopaju, a moj sin je vid’o da su sve te firme povezane s ljudima iz ministarstva, tj. preko posrednika, rodbine, ko što se radilo za vreme Plahotniuka. Jedna mi je tražila 3000 evra da iskopa sedam metara, druga 20.000 leja, treća 15.000 leja. Za sedam metara! Ja bih ih iskopala, al’ moraš da imaš dozvolu od Vodovoda. To je sigurno neka šema, evo ti istraži, tisi novinarka. U Nemačkoj platiš 1500 evra i odma’ ti uvedu vodu. A ja sam već platila 2000 evra. I još uvek nemam vodu. U Rumuniji postoji zakon da odsad više ne plaćaš priključak, plaća ga država. 

Bože, kako su ovi Rusi bombardovali Ukrajinu ovih dana, za Božić, za Novu godinu... 

I kako šalju te svoje vojnike bez čizama odgovarajuće veličine, sa hranom kojoj je istekao rok... Tako su se uvek ophodili prema čoveku. Kad su došli ‘44. godine, uništili su sve. Krali su.
Moj pradeda je umro u ratu u Japanu. 1905. godine. 

Kada je počeo rat, pozvala sam sestru u Rumuniji da joj kažem da dolazim kod nje, ako se nešto desi. 

I uzela sam oko stotinu malih perjanih jakni koje su mi ostale u garaži, nenošene, nove-novcate, i dala ih izbeglicama. Bože, kako su dolazili neki po toj hladnoći, samo s jednom kesom u ruci i detetom u drugoj... Kad su dolazili siromašni, na to mislim, jer su u početku dolazili uglavnom bogati. 

Ej, šta je, jesi li zaspala? Idem i ja da spavam, al’ baba ne mož’ da spava na ovom dušeku i u ovoj galami…