ŽELEZNIČKA STANICA 

S otkucajem ponoći, olupan putnički voz ispljunuće na kraju Grada jedinog putnika, sitnu ženu odevenu u crni kišni kaputić, čija je silueta u petrol-plavom mraku u kontrastu s bolesnom belinom snega koji guta sve okolo. Jedva primetno klimne glavom kondukteru u znak pozdrava i odvlači svoje nežno, umorno telo u smeru stanične zgrade. Iako je više od sedam godina nije videla, stanica joj se obraća s prisnošću dugogodišnjeg prijatelja. Kao kad čoveka posle dugog sna dočeka sopstveni odraz u ogledalu. Poznaje svaku pukotinu na zidu, svaku kocku što nedostaje u pločniku, i svaki natpis urezan u stare drvene klupe u hladnoj čekaonici. Stari sat, koji sa svakom novom minutom kasni nekoliko sekundi, glasno pućpuriče u praznom prostoru. Na tavanici kupole trijumfalno plešu izbledeli radnici. Kao da se ništa nije promenilo. Pokorno spusti glavu prema braon-belim pločicama i duboko udahne isti onaj vlažni vazduh s primesom kafe, cigareta i oštrog deterdženta. Iz bezimene kafane u uglu čekaonice, tiho dopiru rok šlageri nadglasani besmislenom raspravom i isprekidanim ženskim smehom koji se graniči s neutešnim jecajem. Sve one svakodnevno potiskivane emocije koje se iz pripitih ljudi prelivaju kao pena iz krigle, bude u ženi duboko zakopane uspomene. Ulazi u kafanu ispunjenu snolikim dimom i drhtavim glasom naručuje votku s crnom kafom. 
Baš ovde u ćošku, za ovim rasklimanim stolom čiju nogu podupiru tri pivska podmetača, sedela je s Romanom pre svog konačnog odlaska. Jurili su na stanicu pravo sa svečane dodele maturskih svedočanstava, odeveni u paradnu odeću za odrasle koja je bila u kontrastu s njenim iznošenim, jarko narandžastim koferom s točkićima. Sunce je peklo a sa slepoočnica su im se slivale kapljice gorkog znoja. U večitu polutamu stanične kafane dotrčali su taman na vreme za jedno brzo pivo i cigaretu. Roman je umesto očekivanog alkohola, naručio sok od maline, nervozno je u ruci gnječio pivski podmetač i nemo slušao devojku koja je maštala o poslu u Australiji i planovima da postepeno proputuje celu jugoistočnu Aziju. Bilo je to prvo leto koje neće provesti zajedno od kad su se rodili. Devojka će uskoro ući u voz i nestati iz Romanovog života. Naravno, i dalje će se dopisivati. Slaće jedno drugom fotografije, ali ništa neće biti kao pre. Njihovi životi promeniće se do neprepoznatljivosti. 
I dok je za devojku ova promena donosila nagoveštaj surfovanja na peščanim plažama, otkrivanje životinjskih vrsta koje dosad nije videla i kušanje egzotičnih jela, Roman je zamišljao hladnu sobu u studentskim domovima u nepoznatom, prenaseljenom gradu, duge besane noći provedene nad velikim anatomskim rečnikom, omladinske poslove, kredite i čežnju za bezbrižnošću koja se u odrasloj dobi ne vraća. Obaveze i odgovornost, tutnjalo mu je u glavi. Potišteno je ispijao sok od maline dok je od devojke uzimao cigaretu zbog koje bi inače slagao prezrivu grimasu kao na nepotrebnu stvar koja skraćuje život. Međutim, sada je žudeo za svim stvarima koje skraćuju život. Dok je uvlačio oštar dim trudeći se da u pamćenje ureže svaki detalj na devojčinom licu, poželeo je da se od ove cigarete ispovraća i umre. Tešila ga je iskra koja je izbijala iz njenih mačkastih očiju, potpuno ista kao onda kad ga je, sa šest godina, nagovarala da se popnu na bor visok pet metara koji je rastao ispred kuće, ili kad mu je u trinaestoj pričala o pank koncertu na koji je u petak htela tajno da ode uprkos zabrani roditelja. Gusta riđa kosa divlje joj je štrčala sa čela kao da ne može ni minut da izdrži uredno skupljena u ozbiljnoj punđi koju je tog jutra vanredno vezala. Kad bi joj čovek gledao kosu naspram svetla, izgledala bi kao oreol. Pegav nos joj je, kao i uvek, bio malo natečen i crven. Roman nije znao da li tako izgleda od sunca, mraza ili uzbuđenja, ali oduvek ga je takvog pamtio. Nije smatrao da je posebno ružan niti lep. Prosto se rumeneo na svom uobičajenom mestu. Možda je čak drsko privlačio pažnju kao uostalom i cela devojčina pojava. S drskim zadovljstvom udisala je život svakom porom. U teškom koferu s točkićima nosila je nagoveštaj uzbudljive budućnosti. 
S divljenjem je govorila o vozovima i pticama kao da su povezani; ti nepokolebljivi putnici koji savladavaju nadljudske udaljenosti, ti krhki istraživači koji uživaju u životu punim plućima. Govorila je o vozovima, pticama i Australiji, dok je Roman nemo pio sok od maline. Nepotrebno je mnogo pušila i brzo ispijala pivo boje zlata nesposobna da u potpunosti ceni prisustvo svog jedinog životnog prijatelja. Naravno da će joj nedostajati, prokleto mnogo će joj nedostajati, ali trudila se da o tome što manje razmišlja. Nepotrebno je mnogo pušila, brzo ispijala pivo i pričala o vozovima, pticama i Australiji. Bolje i to nego nepotrebno se potresati zbog rastanka. Ionako će se dopisivati. Mogao bi, recimo, da je poseti sledećeg leta. Samo bez nepotrebnog uznemiravanja. Nežno ga je poljubila u bledo lice, brzo ispila ostatak piva i s nonšalantnim osmehom mahnula u znak pozdrava. 
Dok se s jarko narandžastim koferom verala po strmim stepenicama u brzi voz za Prag, osećala se kao filmska zvezda. Mlada, emancipovana žena na putu ka svom snu. Australijski kenguri, pauci i zmije – čuvajte se, želela je da poviče. Srce joj je snažno tuklo dok je svu svoju pažnju usmerila na uzbudljive predstave o dalekoj zemlji koja leži naopačke, i koja će za nekoliko dana postati njeno novo utočište, a kroz prozor je nestajao jedini Grad i ljudi koji su u suštini bili važni. 
Roman je ostao da sedi za rasklimanim stolom u ćošku, nesigurnim i spornim pokretima ispijao je ostatak soka od maline. Imao je osećaj kao da umesto slatkog soka pije asfalt. Stimulativna zelena boja stolnjaka promenila se u golubije sivu. Vedro nebo zamutila je neprozirna čađ. Iako je s gostiju za okolnim stolovima lio znoj, mladića je obuzela arktička hladnoća. Pop pesme s radija pretvorile su se u rekvijem. U trenutku kad mu je s vidika nestao sjajno narandžasti kofer, kao da su svet napustile sve jarke boje. Kao da se svet promenio u negostoljubiv crno-beli film. 
Ostao je da sedi u staničnoj kafani sve do fajronta. Polako je ispijao asfalt i revnosno se trudio da uposli misli delićima razgovora koji su se pijano slivali sa okolnih stolova kako bi barem na tren zaglušio krike koji su besneli u dubinama njegovog nesvesnog. Onda je izabrao jednu od najpijanijih devojaka i bojažljivo joj predložio da je otprati kući. Pogledala je njegovo bledo lice s naočarima na kom su dominirale tamne, razlivene, zenice kratkovidih očiju upalih u kratere bledo ljubičastih podočnjaka, i suviše velike usne koje je, kad bi bio nervozan, često nesvesno pućio kao šaran. Mladićevo lice kod devojaka obično nije izazivalo nagle izlive ljubavnih osećanja, iako je na njemu bilo nečeg neposrednog i privlačnog što je, između ostalog, već pri prvom susretu uspevalo da izazove simpatiju i poverenje. Možda je i zbog toga ova zbunjena pripita dama pristala na neuobičajenu ponudu nepoznatog mladića da je za ruku odvede u naselje na drugoj strani Grada, koje je od železničke stanice udaljeno više od sat vremena teturavog hoda. Ničeg više nije bilo među njima, napisao je sledeće sedmice Roman u svojoj prvoj poruci devojci. 
Međutim, sve vreme je ovu nežnu pripitu damu držao za vreo, znojav dlan, nadajući se da ona neće primetiti da je već nekoliko minuta na ivici suza. Sve mu je bilo beskrajno tužno. Gušila ga je tuga zbog ovog oronulog bezličnog Grada koji su zaista svi živi napustili čim im se ukazala prva prilika, a koji je isisavao i to malo života iz svakog ko bi se usudio da još neko vreme tu ostane. Bio je tužan zbog ove pripite lakoverne dame koja je, u iščekivanju bog te pita čega, zahvalno pustila da je isprati do kuće. 
Mislio je na narandžasti kofer koji je nepojmljivom brzinom leteo na visini od dvanaest hiljada metara preko cele Evrope, Bliskog istoka i jugoistočne Azije sve do Sidneja, dok mu je glas bio zarobljen u grlu poput oštre riblje kosti. Bilo bi dobro za nas kad bi ovo naselje zadesio potop, želeo je da joj kaže, ali savladan tugom samo je gutao vazduh. Kad bi nas samo voda preplavila a mi zauvek ostali zarobljeni u soliterima kao ribe u akvarijumu, vrtelo mu se po glavi dok je uzimao cigaretu koju mu je nudila i uzalud pokušavao da izbegne njene nevešte poljupce. 
Nedelju dana kasnije, svoja osećanja pokušao je da opiše devojci u lakom i šaljivom tonu, kako je inače i red kad se pišu pisma u daleke zemlje, međutim, u ovome ni iz daleka nije bilo ničeg smešnog. Sve do jutra lutao je Gradom sa suzama u očima, žickao od slučajnih prolaznika cigarete, šutirao kante, izloge i telefonske govornice, i nije razmišljao o tome kuda i zašto uopšte korača. Po glavi mu se neprestano vrtela jedna jedina misao o ljudima u potopljenim soliterima kao o ribama u akvarijumu, i ova predstava ga je umirivala kao anestetik. 
Odmalena je voleo brzo da pliva, da nestane pod vodom i bar na tren ne primećuje živost koja vlada na kupalištu poput glasnog reklamnog džingla. Zabavljalo ga je da posmatra prelamanje sunčevih zraka pod vodom, zamišljao je da su to portali ka paralelnim Gradovima u kojima ljudi žive mirnije, skladnije živote, gde niko ne oseća neizrecivu potrebu da u zadimljenoj staničnoj kafani iz očajanja pije sve do jutra, i gde visoka mirisna stabla cvetaju pod bezbrižnim cvrkutom ptica i udahnjuju život sivim naseljima. Nekad bi svoju pažnju usmerio na šarene kupaće kostime devojaka što su se pod pritiskom vode naduvavali i svaki put bi kao krivac zadrhtao kad bi ugledao više od onog što je bilo namenjeno njegovim očima. Nerado bi izlazio iz vode da se pridruži svojoj najboljoj prijateljici koja se čitava popodneva zabavljala tako što je ledenom vodom polivala svoje vršnjake koji su se, ništa ne sluteći, u polusnu grejali na pločicama pored bazena i hitro bi bežala da se sakrije kad god bi nekog toliko iznervirala da je ovaj odlučio da ustane i potrči za njom proklinjući je tiradom sočnih psovki. Povremeno bi je neko za kaznu bacio u bazen, pokvasio joj kesu s knjigom iz biblioteke, ili bi joj naočigled čitavog bazena svukao donji deo kupaćeg i otkrio pogled na polni organ prekriven tamnim klupkom bujnih dlačica, ali činilo se da to na devojku nije imalo ni najmanjeg vaspitnog učinka. Već narednog dana opet bi bila spremna s kofom ledene vode, jer što je njeno ponašanje izazivalo jače emocije, bila je upornija. 
Prestala je u petnaestoj godini kad se u njoj probudilo intezivno interesovanje za obližnju baštu pivnice u kojoj je provodila većinu letnjih raspusta u društvu starijih dečaka. I dok je Roman u vodi zamišljao da postaje riba i bojažljivo proučavao obrise ženskih tela u pubertetu, devojka je učila da po ukusu raspozna pivo desetku od dvanaestice i da uvlači dim cigarete dok sofisticirano izražava svoje mišljenje o svemu što postane tema razgovora. Roman je i dalje preferirao ronjenje. Ako bi se ponekad i pridružio devojci koja je sedela u društvu slučajnih posetilaca bazena, tokom čitavog popodneva ne bi izgovorio više od nekoliko nužnih rečenica. Praznog i odsutnog pogleda pio bi jednu kofolu1 koja se grejala. Bez obzira što je bio bolji đak od drugih a njegov um obilovao znanjem i nekonvencionalnim idejama, nije uspevao da se u bašti pivnice uključi u razgovor. Njegove misli bi se, pošto bi ih izgovorio, pretvarale u neku izmaglicu, neuhvatljive i nemirne kao dim iz dogorele cigarete, dok su drugima bile odbojne. Barem je Roman stekao takav utisak. Stoga je radije ćutke sedeo, pućio usne kao šaran i fascinirano slušao vodopade devojčinih reči. Nije razumeo zašto se ona u petnaestoj godini ne stidi da izlazi s nekim poput njega. U očima drugih, bio je samo smešni, neugledni štreber, povlašćeno dete lokalnog primarijusa, povučeni čudak koji je mogao oduševljeno da se raspriča samo o ribama i ronjenju, premda je u očima devojke predstavljao sva važna sećanja na detinjstvo koje su donedavno zajedno provodili.