To si jednom rekao da bi mi laskao, onako kako govore ljubavnici u filmovima. Ipak sam i tada znala da grešiš. Svako liči na nekoga i neko liči na svakoga. Kažu čak da svako na svetu ima barem jednog dvojnika, I ja sasvim sigurno znam da ih imam: srela sam, naime, tri.

Prva je bila Majda, visoka žena koja je dolazila kod nas da obrađuje kukuruz. Deo zemljišta pored kuće gde sam živela kao dete pripadao je njoj – kuća je stajala na niskom brdu ispod koga je bila njiva. Tokom godine je više puta dolazila kod nas traktorom i s psićem rase border collie koji se zvao Stela. Dok je Majda radila, Stela je sedela pored nje u kabini, ili uz rub njive vrebala voluharice i poljske miševe. 

Majda je bila nekih trideset godina starija od mene, bilo je jasno da je moja dvojnica. Naša lica bila su potpuno ista, samo su njene crte bile malčice oštrije od mojih. Na obrazima je imala rupice, tako kao ja, i jednom mi je dozvolila da vrhom prsta dodirnem prvo njene, a onda i svoje. S brežuljka sam posmatrala kako obrađuje zemlju i u njoj ostavlja duboke brazde. Na kraju, tamo gde se njiva ulivala u blatnjavu livadu traktor je napravio elegantan polukružni zavoj i naučila sam novu reč: uvrate. Kada je završila posao na njivi, obično bi se pojavila kod kuće. Sedele smo napolju na klupi ispod čardaklije, s rosnim čašama ledenog čaja pred sobom. Iznad potoka su izlazili rojevi sitnih mušica i činili zgusnute prozirne oblake. Moji roditelji su razgovarali s Majdom, a ja sam smela da se igram sa Stelom.

Ne znam da li je Majda bila svesna toga da je moja dvojnica. Ili sam ja bila njena? Činilo mi se tada da je bilo izvesno da shvata da između nas postoji posebna veza. Pušila je lulu – zamisli! Kada je bilo naročito vruće, stajala je u senci kod kuće i pljuvala komadiće grubo narezanog duvana na šljunak. U razvučenoj majici i sa slamnatim šeširom na glavi izgledala je kao protuva ili dobra veštica iz neke priče. Gledala sam je sa strane, ispod čela, kao što deca gledaju stvari koje im se sviđaju ili ih privlače. Pozvala me je kod sebe. 

„Imam nešto za tebe.” Odnekud je izvukla mali nožić. Sklapao se i sečivo je već malo otupelo. Na držaču se srebrio mali krstić.

„Ako ti ga dam, obećaj da nikome nećeš reći za njega?” Približila se sasvim blizu tako da me je povukao njen miris zemlje i znoja.

Klimnula sam. Bila sam prilično sigurna da mi roditelji nikada ne bi dozvolili da zadržim nožić. Odmah sam ga sakrila u džep. 

„Dobra devojčica”, Majda je klimnula glavom i ponovo se podigla.

„Reci mi nešto”, rekla je. „Šta ćeš kada porasteš?”

„Kad porastem, biću ti”, odvratila sam bez razmišljanja.

Zagrohotala se, a onda me smrknuto pogledala. „Nadam se da se samo šališ”, reče.

Sviđalo mi se mnogo kako se smejala: glavom zabačenom unazad i dlanovima na kolenima. Prilično se razlikovala od okolnih ljudi koji su bili ili stari i sumnjičavi kao moja baka, ili mladi i sve vreme uplašeni kao moji roditelji. Dok su radili u poljima, vozili se na posao ili čak dok su se okupljali u seoskoj gostionici: kada bi otkucalo na crkvenom zvoniku, plašljivo bi pogledali uvis i brzo se rastali. Često smo imali popodnevne oluje koje su iznenada dohujale preko ravnice i poljima udarale teškim gradom veličine pesnice. Tih vremena se sada sećam po škripi očevog bicikla na kolovozu, kojim se stizalo do puta i niskom dimu koji bi iskuljao kroz prednja vratanca peći za hleb. Svakog leta bi se moja doručja rascvetala od uboda oštrih trava i ujeda insekata. To je, u stvari, bilo jedino što sam poznavala: kuća, oluja, crkvena zvona u daljini. Činilo mi se da će tako biti zauvek. Majda se nije udala, nikada nije imala dece. Brinula se o svom starom ocu. Kada je umro, jednog dana je jednostavno otišla. Kad dobro razmislim, sada imam približno onoliko godina koliko je imala Majda kada je nestala. Ostavila je praznu kuću i njen kukuruz je porumeneo na njivi tako da su ga rano ujutru glodale srne. Uzela je Stelu i po tome sam znala da je otišla svojom voljom. 

Drugi put se radilo o čistoj slučajnosti. Bilo je tek što sam diplomirala i nas dvoje smo se upravo upoznali. Sretali smo se na ručkovima i večerama, kao da smo već sasvim odrasli. To mi se sviđalo kod tebe: uglađenost, odgovornost. Tada sam već živela u zgradi, u malom stanu sa dve cimerke i mirisom cigareta uvučenim u čipkaste zavese. Mnogo sam razmišljala o budućnosti i o svojim planovima, o tome gde ću provesti petak uveče, ne nužno tim redom. Savesno sam zapisivala snove jer sam verovala da će mi otkriti nešto posebno. 

Ugledala sam je na kraju prolaza u trgovini, kod vitrine zamrzivača sa sladoledima. Dobro znaš koliko volim kornete od lešnika – želela sam da uzmem jedan, ali je stajala tamo. Neko vreme sam nespretno cupkala kod smrznutog povrća i čekala da se odmakne. Izgledala je potpuno isto kao ja, samo je nosila svetao vuneni kaput, prošaran dlačicama različitih boja. Veoma sređena, s ukusno odabranim nakitom i čvrstom kožnom torbicom. S njom je bilo dete – dečačić od nekih četiri-pet godina. Jednom rukom je držala korpu za kupovinu, a drugom ga odsutno mazila po glavi dok se on držao njene noge. Opčinjeno i plašeći se, polako sam joj se približila, kao što se približavaš neobičnoj vrsti ptice. Nije me primetila. Nakon toga je otvorila zamrzivač i posegla za sladoledom tako da je njen profil zasijao u škiljavom neonskom svetlu. Pogledale smo se kroz staklena vrata vitrine. Njeno lice je sasvim odgovaralo mom providnom odrazu u staklu. Nasmejala mi se i klimnula. Bilo je jasno da je jedna od onih koje uvek znaju šta da kažu. U obrazima su joj se ugnezdile rupice. Malko je zastala kao da nešto želi da mi kaže, a onda je skrenula pogled i stala sam na korak bliže. Zatvorila je vrata zamrzivača i s dečkićem nestala iza polica s pićem. 

Da li je ovo bila propuštena šansa? Ne zaboravi, uvek postoji mogućnost da se linije života ukrste i postupno dođe do zamene.

Htela sam da krenem za njom, da je pozovem na kafu, da je pitam šta je želela da mi kaže – ali sam se plašila. Stajala sam u mestu. Kada sam se konačno sabrala, shvatila sam da je uzela poslednji kornet lešnika.

Prošle zime se pokazalo da postoji i treća. Jednog jutra sam u vestima ugledala njenu fotografiju. Ponovo je bio tamo dobro poznati osmeh, obrazi s jamicama, moja kosa, moj nos.

Pokazala sam ti je – „Da”, rekao si i sastrugao poslednju kašičicu jogurta iz šoljice, „zaista neverovatno liči na tebe”. Članak je govorio o nagradi koju su dodelili za izuzetna dostignuća u oblasti nauke. Bila je biolog i činilo se da je veoma uspešna. U meni su se pomešale zavist i ljubomora. Nisam mogla da pomognem sebi: na internetu sam potražila sve što sam mogla o njoj. Čak sam pročitala i neke stručne članke koje je napisala: o migracijskoj ruti ptica Bosfor–Suec i o navikama u ishrani prepelica. Za nekoliko dana je trebalo da održi javno predavanje na gradskom univerzitetu. Reci mi kako da ne odem? Zanimalo me je kako izgleda uživo. Htela sam da vidim da li će i ona prepoznati sebe u meni. Da li bi bila razočarana? U mislima sam proigravala situacije našeg susreta. Pregledala sam fotografije na njenim profilima na kojima drži mladu šimpanzu u naručju, kako se penje na Dolomite i posmatra zalazak sunca na peščanoj plaži. Izgledala je srećno. Dobro je izgledala. Pitala sam se da li i ja izgledam tako dobro. „Naravno”, rekao si odlazeći, pri čemu si lagano dodirnuo moj obraz usnama i pažljivo zatvorio vrata za sobom. Jutarnji stan je zvučao prazno, sirovo. U sali se dosađivalo nekoliko akademika na sivim tapaciranim sedištima. Mladić sa dugom bradom i naočarima se prvi pobrinuo za fotoaparat. Predavanje je počelo kasno i očekivala sam da će svetla biti prigušena, ali sam se umesto toga osećala opasno vidljivom pod neonskim svetlom oštrih plafonskih svetiljki. Htela sam da se ušunjam u neki kutak, ali je bilo malo mesta i još manje posetilaca. Prošlo je neko vreme pre nego što sam je primetila. Ona je već bila tamo, u drugom redu je s vremena na vreme pregledala beleške i popravljala kosu. Posle nekoliko minuta prišao joj je stariji gospodin u kariranom sakou i nežno dodirnuo njen lakat. To je bio znak da predavanje počinje.

Ne znam ništa o prepelicama. Na projekciji su se ređali grafikoni i tabele i precizno iscrtane crteži letnih pera. Govorila je odlučnim glasom i tokom predavanja se tu i tamo osmehnula. Čekala sam da nam se pogledi susretnu, da me primeti u poslednjem redu zbijenu iza sivog naslona sedišta. Nije me primetila. Nisam razumela reči koje je govorila, pratila sam samo ton njenog glasa koji bi mogao da mi oda nešto o njenom životu. Gde se rodila? Seća li se olujnih oblaka kako se nadvijaju iznad horizonta, uboda komaraca i niskoletećih ptica? Da li voli sladoled od lešnika? Gde su se naši putevi razišli? Kada sam dovraga pogrešila?

Kada se predavanje završilo, iskrala sam se iz sale i zapalila cigaretu ispred ulaza. Posle nekog vremena pojavila se u društvu dugobradog fotografa i još jednog od gostiju predavanja. Neko vreme su ćaskali na trotoaru, a onda se polako oprostili. Pratila sam je duž ulice, kroz snežni park, do železničke stanice i na kraju do voza. Išla sam nekoliko koraka iza nje, još uvek nesigurna u to da li uopšte treba da joj se obratim. Kada je sela, izabrala sam mesto pored prozora i posmatrala njenu siluetu u odrazu. To je bio moj redovni voz: krenuo je u mom pravcu i ona je sišla na mojoj stanici. Presavila je kaput preko ruke i prebacila svoj lepi ranac preko ramena, a ja sam ostala da sedim. Kroz prozor voza videla sam sebe kako obilazim komad snega na parkingu da bih sela u naš auto. Kada je zatvorila vrata, ti si me poljubio, pa upalio farove automobila. Pahulje su se kovitlale u vetrovitim naletima.

Više nisam uhvatila, jer je voz već krenuo sa stanice dalje ka severu. Napolju se smračilo i ubrzo smo se odvezli u polja. U oba pravca prostirala se nizija, a horizont je nestajao u mraku. U džepu sam napipala Majdin nožić. Bio je dovoljno oštar da sam mogla da urezujem svoje inicijale u drvenu oplatu ispod prozora. Zatim sam izula cipele i stavila noge na sedište prekoputa, pored Stele, koja je upitno podigla glavu. Ravnomerno klaparanje voza me je uspavalo, a ja sam natukla pocepani šešir preko očiju. Pre nego što sam konačno zadremala, sinulo mi je: zapravo ne znam gde je sledeća stanica.