Od prvog dana svog povratka išao sam da ronim. Bez upozorenja, voda me je silovitom brzinom vukla naniže. Jeza mi je strujala telom, hladnoća me je kidala dok sam sve dublje tonuo. Nakon nekoliko trenutaka dodirnuo sam dno jezera. Postepeno sam osećao kako mi se telo smiruje i usudio bih se da otvorim oči. Oko mene nije bilo ničega osim mutne vode, zeleno-braon izmaglice. Dok sam se u vodi okretao, u daljini se pojavilo slabašno svetlo. Plivao sam ka njemu i dospeo do poluskrivenog prolaza. Bez razmišljanja, uvukao sam telo u tu šupljinu. Sa druge strane tunela čekalo me je neko novo, bolje mesto, ili sam se, barem, tome nadao. Jedino čime sam se oskrbio za put do tamo bio je poslednji, očajnički gutljaj kiseonika koji sam udahnuo pre nego što sam skočio u vodu. 
Škola je već počela nekoliko dana nakon što smo se doselili. Odmah me je preplavila bujica novih običaja. Odeljenja u kojima su bili samo dečaci. Ustajanje na početku svakog časa kada bi nastavnik ulazio u učionicu, svi bismo se prekrstili, a nekada bismo uz to i po tri puta dnevno izgovarali očenaš. Smrtno ozbiljne, preteće reči poput odgovaranja za ocenu i kontrolnih zadataka. Popodne masno i mlako čokoladno mleko posluženo u mračnoj kantini manastira, sa visokim olovno-staklenim prozorima koji su mi se poput tornjeva uzdizali iznad glave. 
Kada sada zamislim taj tunel, izgleda mi kao slabo osvetljen hodnik. Freske me tupo posmatraju iz niša u zidovima, dok me sveštenici mrzovoljno gledaju sa požutelih, uramljenih fotografija. Svetlosive i kao vino crvene pločice hladno odzvanjaju ispod mojih stopala a oblak pare i skroba širi se iz školske kantine. Visoko na plafonu mali prozori prekriveni kondenzacijom, a iza njih nema ničega osim sivog, tmurnog vazduha. 
Na času bih obazrivo podizao ruku kako bih dao odgovor na pitanje, po prvi put siguran u svoj domaći zadatak. Pogrešno sam preveo nešto na nizozemski, nakon čega je nastavnik ismevao moj nenamerno dvosmisleni odgovor. Na časovima engleskog nisam smeo da koristim reči koje ostali još nisu učili. Prećutkivao sam i izbacio drage reči poput soft-spoken, to throb, to stifle ili a burst. Tokom razgovora na igralištu imao sam utisak kao da se otvara skriveni podni prolaz, svaki put kada bi neko aludirao na anegdote iz popularnih igranih serija. Gledao bih lica ostalih i smejao se ako bi se i oni smejali, povremeno bih potvrdno klimao glavom osećajući u isti mah vrtoglavicu. 
Po povratku grčka lakoća iščilela je iz mojih roditelja. Izgledalo je kao da su ponovo potpali pod uticaj nekog mračnog izvora zračenja i da su bespomoćno bili prinuđeni da trpe posledice njegovih sila. Prošla su vremena kada su provodili tople, bezbrižne večeri na balkonu, spokojno razgovarajući ili čitajući. Otac mi je maltene sve vreme bio na putu, a kada je i bio kod kuće, svu pažnju usmeravao je na majku, čije raspoloženje je sve žešće osciliralo. 
Kod kuće sam bio tih, gledao sam televiziju i činio sve kako ne bih prouzrokovao probleme: u sobi sam održavao red najbolje što sam mogao, u školi sam pratio tempo što sam brže mogao, premeštao sam se iz prostorije u prostoriju što je tiše moguće. Nisam se opirao novonastaloj situaciji, za to mi je nedostajalo hrabrosti i mašte. Preživeću i taj period, bez nade ili nagoveštaja o onome što me čeka posle. Nisam pouzdano znao kojim organima će u međuvremenu ponestati kiseonika, niti koji će mi delovi duše uvenuti. 
Pokušavao sam da upravljam telom na načine koji bi bili prihvatljivi mojim roditeljima i drugovima iz odeljenja. Da ne govorim i ne činim ništa sporno, da ničim ne pokazujem pometnju u duši koja me je obuzimala. U međuvremenu mi je u glavi bio sve veći haos. Danima sam se manijakalno bacao na računanje sve većih kvadrata ili na upijanje i deklamovanje svih glavnih gradova na svetu.
Sklapao sam kratkotrajna prijateljstva sa dečacima koji mi nisu prijali, a i ostvarivao neuravnotežene veze sa drugima u kojima sam prepoznavao nešto neodređeno, jedva opipljivo. Ponekad bih upoznao entuzijastičnog nastavnika ili blagonaklonog fudbalskog trenera. On bi me nakratko odvojio u stranu i šapnuo mi nekoliko ohrabrujućih reči, a one su mi bile neprocenjivi dašci kiseonika. 
Na čas bih osetio ko se to, možda, u meni skriva: neko ko oseća pulsiranje u tekstu na latinskom jeziku, starom dve hiljade godina, i ko bi najpre počeo da ga recituje nesigurnim glasom, a onda postepeno, pun ubeđenja, nastavio da deklamuje. Bio sam strastveni branilac, uprkos mom krhkom i ukočenom telu. Povremeno bi iz mene proključali ostaci grčkog jezika poput mlaza pare iz starog, neaktivnog gejzera. To su bili delovi razgovora, navijačke pesme u kojima se psuju arhirivali iz obližnjeg lučkog grada, besmislene pesme iz reklama za čokoladne kroasane. Neočekivano bi nadolazili a zatim bi ponovo tonuli u dubinu. Na kratko bi mi se činilo da prepoznajem miris tamnog, rastopljenog asfalta ili bi mi se učinilo da osećam ukus fino pečenog somuna, punjenog prezačinjenim suvlakijem i cacikijem. 
Ponekad sam zamišljao da ponovo stojim pored ponositog, mediteranskog četinara dok mu niska od gusenica klizi niz stablo. Potražio bih štap i kleknuo pored drveta. Dok bi se povorka kretala, divio bih se hrabrim prolaznicima, njihovim lelujavim dlačicama i solidarnom koraku. Kada bi povorka bila otprilike na pola puta, obazrivo bih postavio vrh štapa pored kolone, i što sam laganije mogao, sa strane bih malo zakačio jednu od gusenica. Nakratko bi izgledalo kao da je izgubila orijentaciju, sabijena između praznine ispred sebe i pritiska onih što su išli iza nje. Trenutak kasnije već bi se sabrala. Skupila bi hrabrost, bez oklevanja izabrala novi smer i neometano nastavila dalje. U sekundi bi postala vođa povorke. Ostale gusenice bi počele slepo da je slede, baš kao što sam i ja pratio svoje roditelje. 
Kod kuće smo bili na distanci i osećala se teskoba. Interesovali su se za moje ocene u školi i red u mojoj sobi, nisu mi postavljali druga pitanja. Povremeno bi mi predlagali da se bavim nekim novim hobijima, pominjali bi predmete koji bih mogao da sakupljam kako bih ispunio vreme tokom sledećeg letnjeg raspusta. Novčići, podmetači za pivo, razglednice, uvek ima novih predmeta koji bi mogli da se sakupljaju, ima ih i više nego dovoljno da se popuni svaka praznina. 
U prisustvu majke preplavljivali su me tuga i osećaj krivice. Nehotice, ali majstorski ih je budila u meni svojim izgladnjivanjem, ćutanjem i prozirnošću. I sada, još uvek, osećam breme sećanja na ta prošla vremena. Zaticao bih je preko dana kako nepomično stoji i razmišlja. Ćutala je, ali osećao bih njenu napetost. Bila je preteće tiha, kao podmornica koja špijunira ispod površine u neprijateljskim vodama. Uveče su u dnevnoj sobi licemerno letela prebacivanja. Pobegao bih gore, brzo se presvukao i uvukao se u krevet. 
Ako bih ostao mirno da ležim na leđima i dovoljno dugo čekao, dešavalo se: obazrivo bi mi se pojavila suza u uglu oka. Bešumno bi se uvećala i izlila mi se po jagodici i obrazu, a zatim bi nastavila da teče ka vratu. Osećao sam lagan, hladan trag dok se tečnost sušila i ostavljala za sobom samo tragove soli. Fini pramičci kristala lepili su mi se za lice, i poput pera, lagano mi zatezali kožu. Ostao bih ukočeno da ležim i počinjao pažljivo da pomeram mišiće na jagodicama i vilici. Ako bih to dovoljno sporo činio, osetio bih kako krastice od soli pucaju. Popustio bi njihov nežan stisak, a iz kože bi mi nestala napetost. Vrhovima prstiju brisao bih poslednje ostatke. Isušene oči su mi se caklile. Sklopio bih ih i utonuo u dubok, opijajući san. 
Tek dve godine nakon što sam se vratio, jedan vršnjak se obesio, mesec dana pre nego što će napuniti šesnaest godina. Polugodište pre toga, svako popodne sedeli smo zajedno u kantini. Tada mi je neprekidno pričao o svojim dogodovštinama sa izviđačima i timom za korfbol. Smejao sam se uljudno i ponekad bih ga pitao kako mu je bilo na žurci koju je najavljivao za protekli vikend. Na svoju žalost ja nikada nisam mogao da ispričam neku svoju priču. 
Vremenom sam se ograničio na klimanje glavom, u sebi se preslišavao latinske deklinacije dok je on pričao sve u šesnaest i upadljivo gestikulirao. Krajem polugodišta ignorisao sam ga, u nadi da će probati nekog drugog da fascinira pričama o devojkama i pivu, zbog čega sam se osećao krivim prvih nekoliko nedelja nakon što je preminuo. 
Na sahrani sam, stojeći na postolju za crkveni hor, posmatrao stotine ljudi koji su došli na pogreb. Zaprepastio sam se činjenicom da neko može da ima toliko dragih osoba a istovremeno da bude tako usamljen. Došlo je i na desetine devojaka, a ja sam se sramio zbog blage ljubomore koju sam osećao. Zamišljao sam kako bi izgledala moja sahrana. Ta misao dodala je sloj gorkog bola preko bezoblične hrpe tuge koja je nedeljama vladala u školi. 
Dakle, ovo mesto bilo je moj novi dom. Ta zemlja u kojoj kao da nisu živele devojke. Mesto gde je jedan nežni, lepi dečko iskusio nemerljivu tugu i gde su moji roditelji jedva uspevali da razvodne sopstveni očaj večernjim ispijanjem piva i vina. 
Ovaj period trajaće efektivno šest godina, mada sam već odavno bio zaboravio pravilo koje sam sâm izmislio. Obazriva uvodna faza, obavijena nevericom, bila je završena. Jedne famozne letnje večeri odjednom su me okružile devojke, koje su, iz meni potpuno neshvatljivih razloga, pokazale iskreno interesovanje za mene. Krajičkom oka video sam kako komadići stakla sijaju među kaldrmom na trgu. Kao da sam došao do kraja onog podvodnog tunela i iznenada ugledao zlato i srebro kako svetlucaju iznad površine. Poslednjim atomima snage izvukao sam se iz šupljine, zgazio na dno jezera i otisnuo se uvis. Izranjao sam iz vode probivši membranu. Oči su mi treptale a ja sam udahnuo što sam dublje mogao. 
I poslednje drugarice su se pozdravile te večeri i krenule kući preko trga. Stajao sam nepomično i gledao za njima. Konjski rep veselo je lelujao gore-dole, ruke su ushićeno mahale, smeh im se odbijao o fasade kafića i vraćao se direktno ka meni. Večernji povetarac milovao mi je obraze i ruke a ja sam osetio kako je neki blagi plamen obasjao sva vlakna u mom telu. 
Preživeo sam svoje olovne godine. Nisam upoznao ogromnu tugu, bol je bio postepen i kontinuiran. Dobijao sam ga u malim količinama i tako se navikavao na njega. Prvih meseci neprekidno sam tražio zamke. Ponekad sam bio uveren da su se dan i noć zamenili, da ću se svakog časa probuditi u onom starom i okrutnom svetu. Postepeno mi je dopiralo do svesti, smelo sam poverovao da će od sada sve biti drugačije. Amorfno, ukočeno tkivo bilo je prokrvljeno, po prvi put za sve ove godine. Delovi mene za koje sam mislio da su izumrli, ponovo su oživeli, iako nikada neću saznati šta je prouzrokovalo nedostatak kiseonika. Kako da izmeriš gorke večeri, isprazna leta? Kakvu senku baca ono što je odsutno i nemoguće? Prvi pogled koji mi je uzvratila neka devojka. Drhtave šake i usne tokom tajnog noćnog izlaska. Kod kuće sam povremeno dobijao blagi pogled razumevanja, nekoliko kapljica mudrosti. Da li je sve što je kasnije došlo ublažilo tugu ili ju je samo dodatno izdubilo? Šta se radi sa rupama na duši? Ostaje zaostatak koji nikako ne može da se nadoknadi. Od tada to je postalo moje novo načelo: uvek ću da zaostajem, svaku situaciju ću da iščitavam beskrajno sporije od drugih. 
Nekoliko meseci kasnije, baš na tom trgu sa svetlucavim krhotinama, videću devojku sa loknama po prvi put. Od tog trenutka počeću zaista da verujem da je došao kraj mom izgnanstvu, bio sam oslobođen.