Čekajući Isaka posmatram neke starce kako se svađaju oko parking-mesta i šestočlane porodice koje se tiskaju u mali taksi, dok mi desno uho para zvuk trube svih tih silnih automobila. Prizor sa aerodromskog parking slika je libanskog saobraćaja u minijaturi, predskazanje haotičnih auto-puteva na kojima se zanemaruju saobraćajni znakovi i važi samo zakon jačega. 
„Snove odlažemo za sutra, za kasnije, priznaj da te to potajno makar malo povređuje“. Na parkingu poput ovog, u gradu poput ovog, holandskim stihovima kao da nije mesto. Međutim, Isak voli da svoj dolazak najavi pompezno. Kada smo išli u osnovnu školu, nekoliko puta godišnje imali smo petkom po podne organizovane karaoke. Svako odeljenje izvodilo je pesmu po izboru, koji je, doduše, bio poprilično ograničen na uređaju za karaoke. U sedmom razredu smo tokom čitave godine izvodili pesmu „Wat zou je doen?“ Marka Borsata i Alija Bea. Do Božića smo smislili čak i sopstvenu koreografiju i naučili tekst napamet. Imali smo i odeću za nastup, a na glavi smo nosili i kačkete koje bismo okrenuli ustranu. Po završetku nastupa ostatak naše male škole bi nas nagradio gromoglasnim aplauzom. 
Stari beli mercedes se zaustavlja, motor se gasi, prekidajući Alija Bea usred rečenice. Oba prozora na automobilu su spuštena, pa primećujem da Isak sedi blago pogrbljen. Glava samo što mu ne dodirne plafon. Ni sama ne znam kako sam očekivala da sada izgleda. Uprkos fotografijama koje sam proteklih godina viđala, zamišljala sam ga malo višeg nego kada smo imali četrnaest godina, sve s paperjastim brkovima i krakatim, štrkljastim udovima iz tog vremena. 
„Porastao si“, zaključujem konačno. Pošto sam pre njega naglo izrasla, pobeđivala sam svaki put kada bismo se potukli, jer sam mogla jače da udaram i nisam oklevala da grebem dok ne poteče krv. Isak je počeo da me sustiže godinu dana pre nego što su on i tata otišli, tako da nije više morao da nosi jež-frizuru da bi delovao više od mene. Na naš četrnaesti rođendan poslednji put smo zabeležili visine na tapetama spavaće sobe. Isak je lenjirom izmerio razliku u našim visinama i ostatak dana proveo u slavlju ne samo svog rođendana, već i svoje pobede. Zvanično je bio dva centimetra viši od mene. Smešeći se mi uze kofer iz ruku. „Nisi valjda mislila da možeš da me prešišaš?!“ 
Isak mi kaže da od aerodromskog parkinga do bakinog i dekinog stana ima svega petnaestak minuta automobilom. „Ne znam da li se sećaš koliko je udaljen. Kada smo kao deca dolazili u posetu, uvek se činilo kao da vožnji nema kraja, zar ne?“ 
„Da, kao da traje satima“. 
„Kada je na putu gužva ili zastoj, može potrajati do sat vremena, ali od prošle nedelje je manje prometno. Ko god je bio u mogućnosti, pobegao je iz grada, a letova za Bejrut jedva i da ima“. 
„Da, ima smisla“. 
Tokom vožnje se osećam kao kada na godišnjici mature u pet minuta dok žvaćete perecu pokušavate da izvučete čitavu životnu priču od nekoga s kime ste se nekada davno družili. 
„Čime se sada baviš? Finansijama?“ Znam da je Isak u jednom trenutku upisao poslovne studije, a možda i studije ekonomije, računovodstva, ili nečeg sličnog. Ne sećam se tačno. Reč „finansije“, koliko god neodređena bila, deluje mi kao opcija koja je verovatno najbliža tačnom odgovoru. 
Coknuvši odmahne glavom. „Prokleti dolari. Školarina je iz godine u godinu skuplja, trenutno je oko dvanaest hiljada godišnje, što je, s obzirom na kurs dolara, potpuno sumanuto“. 
„Čime se onda baviš?“
„Tu i tamo pronalazim posliće. Braća mog prijatelja drže benzinsku pumpu i taksi-službu, tako da me zovu kada im je potrebna pomoć“. 
„Planiraš li da nastaviš studije? Ako pojeftini školarina?“ „Možda. Jesi li jela nešto u avionu?“ Skida ruku s volana i pokazuje ka kofi pilećih krilaca iz KFC-a s naše desne strane. Noktima palca i kažiprsta čupam konac koji viri s ručke mog ranca. „Devojka koja je sedela do mene mi je dala sendvič s labneom“. 
„Želiš li da jedeš?“ 
Odmahujem glavom. 
Dok sedim u automobilu usmeravajući pogled prema pretincu za rukavice i usredsređujući se na muziku, potpuno odsečena od spoljnog sveta, obuzima me osećaj nekakve lakoće i prirodnosti dok sedim pored njega i posmatram ga, kao da se nikada nismo odvojili jedno od drugog. Proučavam mu obrise lica, grbu na nosu, koju smo oboje nasledili od oca, razbarušenu kosu na temenu. Njegovo lice je moje lice, samo malo drugačije. On je ja, samo malo drugačiji. Ne postoji osoba na svetu s kojom imam više genetskih sličnosti nego sa Isakom. On nije stranac. 
Istovremeno je Isak neko koga sam poznavala u prošlom životu. Da li zbog visine, frizure, dubine glasa, načina na koji vozi automobil, da li zbog držanja – svakako je postao neprepoznatljiv. U životu u kome sam ga poznavala bio je gusenica, sada je leptir. U njegovoj metamorfozi kao da se sve što ga je sačinjavalo – od kože, preko mozga, creva, do kostiju – pretvorilo u žitku masu koja je potom iznova poprimila ljudski oblik. 
Čak su rađena i istraživanja o tome čega se sve leptiri sećaju od pre svog života iz čaure. Tokom metamorfoze opstaju samo sećanja koja su od egzistencijalnog značaja, dakle samo ona sećanja zahvaljujući kojima leptir zna šta je opasno, a šta nije. Sve ono što je gusenicu zasmejavalo, ono što ju je rastuživalo, to koliko je volela druge gusenice oko sebe, gubi se u procesu preobražaja. 
„Ako bi morao da izabereš, da li bi radije bio gusenica ili leptir?“, upitam ga. Sećaš li se ičega iz našeg zajedničkog života? 
What the fuck? Skrene pogled, podiže obrvu i odmahnu glavom. „Leptir, mislim. Ne, gusenica. Mogu li da izaberem nešto drugo? Stonogu ili tako nešto? Ne. Ona žućkasta bubamara. To“. 

Osim što po stanu ima srče, deluje kao da se ništa drugo nije promenilo. Kauč na sredini dnevne sobe prepoznajem sa starih fotografija, iako mu je boja malo izbledela, a sedišta su ulegla. Izgleda kao da se umorio od neprekidnog stajanja na istom mestu. Pitam se koliko duboke otiske su mu ostavili nogari u tepihu. Da li bi ga spasilo jedno dobro pranje ili je tkanina kompletno izlizana? Nedavno sam gledala video-klipove o radnji koja restaurira stare plišane igračke. Ako je tkanina na plišanoj životinji – uglavnom krzno mede ili mace – potpuno izlizana od suza i cuclanja, iz igračke se najpre izvadi punjenje, potom se nožićem izrežu oči, a spoljna tkanina natapa se vodom i sapunicom. Na kraju videa, plišane igračke uvek izgledaju besprekorno čisto, kao da su nove. Ne deluju mi kao da ih je tako slatko grliti kao ranije. O komadiće stakla odbijaju se poslednji zraci jarkog sunca, praveći na zidovima hiljade malih odraza. Nema ih samo na putu od vrata do kauča i na samom kauču. Kauč je prekriven dekorativnim jastucima sa zlatnim resama, a u sredini je tanko ćebe sa slikom papagaja. 
„Spavaš li ovde?“ upitam Isaka. 
On poput akrobate pažljivo spusti jedno stopalo ispred drugog. Ispružio je ruke ustranu kako bi održao ravnotežu. Od krhotina stakla deli ga svega po nekoliko centimetara sa obe strane. Gledam ga kako pravolinijski, držeći metlu ispred sebe, mete ka kauču, čisteći prolaz koji ima širinu tačno jednog pokreta metlom. Potom se baca na kauč, potpuno zadovoljan obavljenim poslom. 
Isak glavom pokaza prema zadnjem delu prostorije. Vrata spavaće sobe su otvorena. „Inače spavam tamo. Samo još uvek nisam imao vremena da raščistim put.“ Odjednom stoji na kauču i podiže metlu koja je bila pala na pod. Glatkim pokretom baca metlu prema meni kao što bi vitez u filmu o srednjem veku dobacio mač drugom vitezu. Drvena metla ponovo završi na podu uz tupi udarac. 
Isak ustaje s kauča i sitnim koracima krene prema ulaznim vratima. „Pozajmiću odozgo još jednu“, kaže i nestaje u hodniku. 
Poput lopate za sneg raščišćavam srču ispred sebe, praveći preciznu, pravu stazu od ulaznih vrata do spavaće sobe. Povetarac koji duva kroz prostoriju nanosi miris mora i smeća iz prepunih kontejnera. Tepih se presijava od sićušnih komada stakla koja ostaju između vlakana. Pitanje je da li ćemo moći da ih izvučemo usisivačem. Možda nema dovoljno struje, pa generator otkaže nakon minuta. Onda ćemo morati da se sjurimo niz stepenice da ga ponovo uključimo i da se nadamo da ostali stanari u zgradi i dalje imaju struju. 
Sećam se i dalje kako smo se, ako bismo spavali ovde, a ne u selu kod babe i dede, vraćali umorni i izgoreli nakon dugog dana provedenog na plaži. Pre nego što bismo se popeli uz stepenice, otac bi otišao do malog razvodnog ormara koji je visio sa spoljne strane zgrade. Zatim bi nekoliko puta pritisnuo prekidač za struju Im Junes, komšinice sa sprata iznad, tako da joj sva svetla u kući zatrepere. „Da zna da smo kod kuće“, govorio bi tata. „Kao da smo joj pozvonili“. Im Junes bi se potom često pojavljivala na našim vratima. Tada bi uzela Isaka i mene za ruku i odvela nas u svoju dnevnu sobu, gde su nas čekale činije s hranom, a tata bi mlatilicom za muve dobio packu po ruci. 
Komadiće stakla skupljam na gomilu pokraj vrata spavaće sobe i zakoračavam unutra. Čaršavi su nagužvani posred kreveta, a jedan od jastuka je na podu. 
Leti je u ovoj sobi uvek bilo pretoplo. Iako bismo, budeći se u malom bračnom krevetu u kome je spavalo nas četvoro, neretko bili gola voda, uvek sam radije boravila ovde nego na selu. Ovde bismo svake večeri jeli u restoranima ili u malim kioscima i svakog dana bismo prošli pored prodavnice slatkiša gde bi mi roditelji kupili šećernu lizalicu. Plaža bila u blizini i noću nikada nije bila potpuna tišina. 
Spram kreveta stoji komoda na kojoj su oboreni ramovi s fotografijama. Podižem ih jedan po jedan razgledajući fotografije. Prepoznajem fotografiju s venčanja mojih roditelja, fotografije tetaka iz tinejdžerskog doba, fotografije na kojima su njihova deca. Naposletku pronalazim i jednu svoju fotografiju. Reč je o školskoj fotografiji iz trećeg ili četvrtog razreda, mislim. Te godine imala sam krastu na usni i ogrebotinu na licu jer sam neposredno pre fotografisanja u školskom dvorištu pala sa štula i udarila glavom o pločnik. Ram fotografije je napukao. Jedino nju vraćam uspravno na sredinu gornje police. 
Često mi se čini da moji baba i deda postoje samo u onim momentima kada na njih mislim. Između tih momenata nekada prođu i meseci. Oni su tada poput zaboravljenih sporednih uloga, pozorišnih lutaka zatvorenih na dnu neke kutije od koje sam izgubila ključ. To je nešto što ponavljam sebi kako bih umanjila grižu savesti. Ako postoje samo onda kada mislim na njih, onda sigurno nikada ne sede u iščekivanju da telefon zazvoni, u iščekivanju da s druge strane začuju: „Zdravo, kako ste? Nedostajete mi“. U iščekivanju mene. Ne znam ni ko je postavio ovu fotografiju ovde, ali ona toj teoriji svakako ne ide u prilog. Što me duže gleda lice osmogodišnje mene, to je veći grč koji osećam u želucu. Okrećem ram na drugu stranu.