1. KUACIJA 

Bahmut, 31. decembar 2022. godine. Gospođa Oleksandra stoji u dvorištu nedaleko od napola izgorelog centra grada i pokazuje mi ličnu kartu i orden koji je dobila za volontiranje. Kad izlazi napolje za vreme granatiranja, ova osamdesetšestogodišnja žena obavezno sa sobom nosi baš ove dve stvari. Liči na jednog od onih sporednih likova pretrpanih slika, koje iz nekog razloga bolje upamtimo nego glavne likove. 

Pre devet godina se za Bahmut vodio rat sa separatistima koji su uspeli da istaknu neprijateljsku zastavu, pokušali da zauzmu ukrajinsku kasarnu uz pomoć ruskog tenka i omeli predsedničke izbore. Gospođa Oleksandra je izlazila sama u centar grada na svakodnevne višečasovne proteste. Jednom joj je prišla žena i pljunula je. Bila je to nastavnica iz jedne od bahmutskih škola. Neki sugrađani su pretili gospođi Oleksandri, kasnije su je i tukli, ipak, ona bi i dalje ponovo izlazila. 

Gospođa Oleksandra je izvezla portrat Dmitra Černjavskog, rodom iz Hromovog, predgrađa Bahmuta. Ovog momka su 13. marta, kada je Evromajdan prerastao u rusko-ukrajinski rat, ubili proruski militanti na mitingu za jedinstvo Ukrajine. On je faktički bio prva žrtva ovog rata. Proukrajinski nastrojeni ljudi su podržavali gospođu Oleksandru, pravili su joj plakate, ali nisu se usuđivali da stanu pored nje. A kada su je pretukli toliko da je morala da prijavi povrede, postavili su policajca pokraj nje. 

Za Novu godinu u Bahmutu je sa mnom bio i fotograf Danilo Pavlov. Čitateljka koja živi u Kanadi je u našem novogodišnjem prilogu na sajtu Reporters na jednoj od slika videla svoju majku, gospođu Oleksandu. Pisala je redakciji i zamolila me da, ako ponovo budem išao u Bahmut, probam da je evakuišem. U Kijevu je živeo i sin gospođe Oleksandre, koji je gajio mnogo manje nade da će ona želeti da pođe sa nama. On se evakuisao, a majka je kategorički odbila da napusti dom. Osećala se kao ukrajinsko srce ovog grada, uzgred, prvog u Donjeckoj oblasti, u kome je 1917. godine posle Februarske revolucije podignuta plavo-žuta ukrajinska zastava. 

Dolazim u stan u Kijevu gde živi sin gospođe Oleksandre i on mi pokazuje fotografije ostalih majčinih vezenih peškira i portreta. Izgleda slabašno, ispostaviće se da je u poslednjem stadijumu raka. Sam on je napustio grad na motociklu još u junu 2022. godine. U okolini Pavlograda je pao, polomio nekoliko rebara, ali je ipak stigao do prestonice. Zabranjuje nam da koristimo njegovu bolest kao argument da ubedimo gospođu Oleksandru da se evakuiše iz grada. Boji se da njeno majčinsko srce ne bi izdržalo. Šalje majci torbu sa lekovima i moli nas da malo sačekamo, pa seda za sto, uzima olovku i papir i piše pismo. 

… Kada je naziv ratom zahvaćenog grada stalno u naslovima svetskih medija, vrlo je verovatno da će ovaj grad ostati zabeležen u istoriji kao što su ostali, na primer, Staljingrad, Drezden ili Gernika… Ovo je šarenolik niz, ali asocijacija izgleda nategnuto samo zato što se ne posmatra iz vremenske perspektive. Prema različitim podacima broj poginulih i ranjenih od početka borbi u Bahmutu varira od desetina do stotina hiljada. 

I sada, nadajući se da eksperti ponovo greše, pre polaska u ovaj grad, čitam vest sa sledećim naslovom: „Hoće li ruske trupe već danas zauzeti Bahmut?“. 

Dakle, sledi priča o pripadniku PVO koji je upravo oborio ruski borbeni avion, oca i sinove koji se bore rame uz rame, vagnerovca koji voli Nabokova. Ovo je putovanje na mesta, gde psi jedu ljude, gde čovek otupi od straha, pustoši, ali i junaštva, nepokolebljivosti, pa i ljubavi. 

A još, zbog osećanja čudnovate jasnoće, kao sa novim naočarama. Ta jasnoća nas još usled kritično malog rastojanja navodi na pitanje: da li su sada mogući polutonovi? Pitanje bi preciznije zvučalo ovako: da li je potraga za polutonovima privilegija onih koji se ne bore za svoj život ovde i sada; ali takođe i: da li je potraga za polutonovima dužnost onih koji će preživeti? 

Sve pred nama je kao u epskim poemama o danu i noći, kao u bajci o krivdi i pravdi, kao onaj koloristični kontrast u epigrafu Vasilja Stusa (1). Kao u baletu o belom i crnom labudu, na koji će me u ovoj priči podsetiti putem do grada u kome stoji samohodna haubica „Gvozdika”. 

I zato biram metodu beleženja — „fotografisanje“ tekstom. Iako reč „beleženje“ neću koristiti samo u ovom značenju. […] 

Napuštamo Kijev. Usput doživljavamo udes, prolazimo Kamjanske, Dnjipro, Pavlograd… I nešto pre „crvene” zone mi stiže poruka od ćerke gospođe Oleksandre iz Kanade „Mama je ranjena, voze je u bolnicu u Kostjantinjivku. Geler ju je pogodio u leđa”. 

Zasada nemamo ni broj bolnice, ni bilo koje druge podatke, samo se nadamo da pismo koje je drhtavom rukom napisao njen sin nećemo morati da vraćamo nazad. 
… 


2. ŽIVOTINJE 

Mrtve životinje su svuda po putu. Ne samo domaće životinje, koje još nisu navikle da na ovim putevima više nema ograničenja brzine. Evo ga rašireno krilo fazana nalik na ikonu Umekšanje zlih srca, na kojoj je Devica Marija sa sedam mačeva. A evo i zgažene lisice pored betonskog bloka koju, skakućući, kljuca vrana. Rep slepljen od prašine i blata i crvena rebra. 

Probijajući se kroz golo grmlje posečeno granatama, preskačući istrošene tube od municije, idem do bacača granata u blizini autoputa Bahmut-Kostjantinovka. Borci koji se oko mesec dana nisu pomerali od blindaža više od nekoliko desetina metara kažu da su poslednjih — ili kako oni svi kažu — zadnjih nekoliko dana artiljerijska paljba posebno jaka. Poslednje dve noći skoro neprestano automatima i mitraljezima razmenjuju vatru sa neprijateljem koji je blizu, jako blizu. Oficir viče: „Tekunica!“. Dugo zagledam između granja, ali ne vidim ništa. Jedan od vojnika koji rukuje protivtenkovoskim bacačem granata, a u civilu je veterinar: 

„Ovde ima ogromnih miševa! Uopšte ne beže. Kod nas u Ternopiljskoj oblasti nema takvih. Zanimljivo je da se ovde puca cele noći i čim prestanu — fazani počinju da se deru, deru se patke, deru se sove. Baš čudno, mislio sam da će pobeći… A ovde ima i velikih ribnjaka, evo, 50 metara od nas.“ 

„Ima li ribe?“ 

„Nisam još išao do ribnjaka. Na ovom mestu se mnogo puca.“ 

Pitam za druge životinje. 

„Zec je nekoliko dana šetao oko nas. Ovde na kraju njive ima još nepožnjevenog suncokreta — mora da je skupljao semenke ili tako nešto. Poslednjih dana tog zeca nešto nema — ili ga je neko upucao ili je otišao na neko drugo mesto. Zato se miševi penju na plafon— biće da osećaju toplotu iznutra.“ 

Pored blindaža stoji šerpa sa borščem. Videvši da mi je privukla pažnju, jedan od boraca pokaza prstom i poče da priča: 

„Jutros dolazim, a pored šerpe tekunica. Gurnem je štapom, a ona ni da se makne.“ „Ne brini“, dovikuje drugi, „otići će čim se pojave zmije.“ 

… Jurimo jer gađaju put. U žbunju, u jarcima su gomile spaljenih automobila nalik na ubijene bizone. Evo nekog silosa i pored njega jama verovatno od S-300. Pokraj puta stoji fazan i nikako ne reaguje na automobil. Prolazimo pored njega, ja se osvrćem da pogledam: ne, nije pobegao — i dalje stoji i gleda u silos kao kontuzovan. 

„Ovuda trče zečevi, srne“, priseća se borac, čudeći što ga niko ne pita za oružje i neprijatelja. „Video sam divlje svinje. Meni je na položaju zec sam dotrčao pred automatsku pušku i rekao “zdravo”. Ne boje se, navikli su. Ima tu već i kontuzovanih mačaka, one ništa ne čuju. Možeš da im priđeš otpozadi, da se dereš, neće se ni okrenuti. Eno u onoj kući preko puta živi baš takva jedna kontuzovana mačka. 

Ali mi idemo u drugu kući gde ćemo noćiti zajedno sa vojnicima. Žuta mačka sedi u kutiji. „Bolje nemoj da je gledaš“, dovikuje mi borac. 

Prekasno mi je rekao. Mršavoj, očerupanoj mački su iscurile oči, trese se. U drugoj kutiji su mače i rasna mačka sa visećim ušima. „Imala je još dvoje, ali su umrli, i spalili smo ih u bubnjari. 

Širim vreću za spavanje, slušam pucketanje vatre. Pred spavanje ubacujem u peć nekoliko cepanica i izlazim napolje. Mrtva žuta mačka leži pred pragom. 

Ujutru se budimo uz krike grlica. Sunce tek izlazi, a one sede na žici kroz koju već mesecima ne prolazi struja i dovikuju se. U daljini ide čopor od desetak pasa, deo njih su modernih rasa. Sećam se kada smo gospođa Oleksandra i ja razgovarali za Novu godinu u Bahmutu, nedaleko od nas volonteri su istovarali hranu, a nekoliko pasa je dotrčalo i umiljavalo se: obični kučići, mogli smo da ih mazimo. 

U sanitetskoj stanici na nekoliko kilometara od bojnog polja lekari će diskutovati o nedavnoj situaciji kada su im dovezli vojnika sa ujedima psa. 

Za vreme razgovora će se ispostaviti da su sada takvi slučajevi veoma česti. Lekari će nam pokazati slike užasnih ujednih rana. Napušteni psi i psi lutalice okupljaju se u čopore i zaista predstavljaju pretnju za ljude. Jedan od vojnika pokazuje viralni video u kome mačka jede leš, a drugi fotografije kako lisica glođe ljudsko telo. 

Evo vozimo se seoskim putem između Kostjantinovke i Časovog Jara. S obeju strana su jezera. Pored nas je novinarka CNN, viče „Swan!“. 

“Pravo “Labudovo jezero”!, kaže na engleskom. 

„U Moskvi će uskoro biti „Labudovo jezero (2)“.“ 

Ona učtivo ne pita na šta tačno mislim. 


16. DECA 

Šta ona rade ovde? Ovo pitanje sebi postavljaju borci, lekari i kapelani kada ih pitaju šta ih najviše dotiče u Bahmutu. 

Deca šetaju po Bahmutu držeći majke za ruku, šćućurena po podrumskim ćoškovima, govoreći da su roditelji “tamo negde”, udaraju grančicom po klupi, okreću pogled u pravcu dima, otvaraju čokoladice, kriju se od tuđih pogleda. 

Pre neki dan je usvojen zakon o prinudnoj evakuaciji dece iz ratnog područja. Još uvek je nejasno kako to izgleda. Kažu, veoma problematično. 

Žena sa kolicima se šeta po Kostjantinivci i govori u slušalicu: „Već je došlo vreme, a meni se nešto ne ide“. Za nekoliko dana će gađati upravo to mesto gde je telefonirala. Radnici službe za vanredne situacije razgovaraju između sebe: Časiv Jar je sada kao Bahmut zimus, a Kostjantinivka kao Bahmut letos. Stalno granatiranje sve bespovratnije uništava infrastrukturu i dovodi Bahmut u postapokaliptično stanje. 

… Svuda na putevima su kontrolni punktovi. Ima nekih na kojima mnogo gnjave, druge brzo preskočiš. Ima i onih gde su juče gnjavili, a danas nema nikog. 

Evo betonskih blokova, gomila protivtenkovskih ježeva, na kojima sede dva momčića. Pored njih u kanalu je auto. 

Stajemo — šta se desilo? 

Neko je beli „žiguli“ jednostavno stavio na dno, kao igračku. Točkova više nema, gepek otvoren, muškarac sa kačketom parkirao je gore svoj bicikl i izvlači neki deo iz automobila. 

Momci, dvanaestogodišnji Ilja i Bogdan, zainteresovano posmatraju odozgo. „Šta je to na karoseriji?“, pitam ih. 

„Kutija keksa. Neki ajtijevci su stali i dali nam.“ 

Jedan od malaca ima pantalone haki boje, a drugi torbicu sa natpisom „Oružane snage Ukrajine“. Hvale se kako su nedavno stali vojnici i dali im dvesta grivni. Ilja i Bohdan žive blizu. Pokazuju u daljinu: „Tamo, kod druge bandere, našli smo deo minobacačke mine. Ovoliki!“, pokazuje oko pola metra. 

„Zar se ne bojite da će se probiti Rusi?“ 

„Neće se probiti“ 

18. ĐAVO 

Gospođi Oleksandri je muka i Danilo nas ostavlja u Pavlogradu na pumpi i ide u centar po lekove. 

Ujutru 31. decembra smo takođe svraćali ovamo, isto smo jeli sirnike sa džemom od šumskih jagoda. Ljudi su se tada pored benzinske pumpe slikali sa „najjačim čovekom na svetu“, Vasiljem Virastjukom, posle su nam lokalci u Bahmutu pričali o susretu sa njim. 

Gospođa Oleksandra neće ništa, nepomično sedi za stolom. O čemu li razmišlja?

Ispred mene na kasi su dvojica vojnika. 

„Kakve hot-dogove želite?“ 

„Bilo kakve. Nismo ih videli mesec dana.“ 

Obojica se zovu Andrij. Jedan je iz Bukovine, drugi iz Harkova. Jedan govori huculskim dijalektom, drugi koristi dosta rusizama u govoru. Obojica su ranjeni. Prvi je ranjen u obe butine, drugi u ruku. Obojica su nedavno napustili Bahmut. 

Na pitanje šta se dešava u Bahmutu, Andrij iz Harkova odgovara gradeći sintagmu od reči „nevolja“ i „đavo“. Ili ne od njih, možda postoji neki ustaljeni izraz koji ja ne znam. Dva puta ponavlja, ali ja nikako ne mogu da razaberem. Muškarcima podrhtavaju ruke, glasovi, adamove jabučice. Prekidaju jedan drugog, a onda u isto vreme ućute i dugo ništa ne govore. I stvarno im se miže pročitati na licu, čak i kada ćute, vidi se — ovi ljudi su bili u ratu, ovi ljudi su svojim očima videli njenog gospodara, takve stvari se jasno ocrtavaju. 

„U ovom trenutku je grad skoro opkoljen. Okruženo je dvanaest hiljada ljudi.“ Prvi Andrij je bio u industrijskom delu Bahmuta, a drugi — u vikend naselju. 

„Ide vas šestorica. Protiv tebe trideset, pedeset pedera. Šta šestorica mogu protiv tridesetorice? I plus oni imaju oklopni transporter.“ 

Onda dugo ćute, kao da su se dogovorili. Zatim gutaju vazduh kao da se dave: „Možemo li da ti pričamo o našem saborcu? O Vikingu — mnogo dobar dečko, mnogo….“ Govore u isto vreme. 

„Umro je. Pre nedelju dana. Želimo da njegova porodica zna da ga nismo zaboravili, da nam je mnogo drag. Viking je bio odličan komandant. Momci se ne ljute na njega. On je izveo svakog koga je mogao! Želimo da njegova rodbina zna da nije uzalud poginuo!“ 

Obojica Andrija još više drhte, crvene. Odjednom su se zaledili, napeti kao previše zategnuti podvezak koji će ovog časa ili slomiti kost ili pući. 

Ali pojavljuju se još dvojica njihovih drugova, zovu ih da dođu u auto i momcima je malo lakše. 

Pitaju me kada ću objaviti ovaj materijal. Odgovaram: verovatno u maju. I jedan od Andrija, pre nego što će se okrenuti prema automobilu sa drugim vojnicima, na oproštaju kaže: „Mislim, da u maju više neću biti živ.“ Drugi Andrij ćuti. 

19. BELEŽENJE 

[…] Bahmut je postao preglasna reč. Ovde krv nije samo na svakom pločniku, a geler u svakom zidu, ova krv i ovi geleri se pred našim očima pretvaraju u naftu istorije. Bahmut postaje ono mesto na koje će se pojedinci i čitave zajednice vraćati da zastanu i zaneme. I na to je nemoguće uticati osim da se zlo što brže zaustavi, da se spreče nova mučenja, otmice dece, silovanja, nepopravljive katastrofe. 

Ovaj tekst želim da završim kratkim razgovorom u blindažu negde oko Bahmuta.

Pitali su 19-godišnjeg vojnika koji je čekao naredbu da izađe na položaj: „O čemu razmišljaš u ovom trenutku?.“ On odgovara: 

„O tome kako ne želim da se nalazim u ovom trenutku...“




1.
Misli se na stihove: „A ti traži crvenu senku kaline na crnim vodama, senku joj traži, gde je šaka nas“.

2.
Balet „Labudovo jezero“ je u Sovjetskom Savezu tradicionalno prikazivan na televiziju u trenucima društvenih
previranja i važnih, uglavnom negativnih, dešavanja u zemlji.