Sve me nervira. Nervira me što ne razumem svet. Nervira me reč ne. Nervira me što svet ne razume mene. Nervira me što sam asocijalna, što ne izlazim, što ne mogu da izlazim, što ne uspevam da uđem unutra, što su mi potrebni drugi… što ne umem drugima da dam ono što im je potrebno. Nerviraju me reklame. Nervira me što me nerviraju reklame. Stalno moram da gledam neke tupave natpise, slike, fotke, koje me ne zanimaju. Nervira me što nikad neće ni početi da me zanimaju, tako da sam uvek negde između dva sveta. Nervira me što me nakon svih ovih godina to i dalje nervira. Kome ću time pomoći? Nikome, i šta onda… svejedno me to nervira. Nervira me nemogućnost pronalaženja izvora svih stvari. Nervira me kad odem da kupim majicu koju je šio neko na Tajvanu. Nervira me što mala deca i žene u nju zašivaju poruke „help me“, nervira me što me sve to nervira i opet se ništa ne menja. Nervira me kako je lako rastati se s nekim. Nervira me kako se ni sa kim ne može istinski rastati. Sve me to nervira. Dođavola. Preskakala je po dva stepenika dok je istrčavala iz kuće, tek tako, lagano, kao da ne juri u susret noći.
Kad ništa više nije bilo moguće, preostalo je jedno mesto gde se moglo sakriti. Preostalo je mesto iza očiju. Mesto koje je otvoreno i prostrano dok se celom težinom naslanjamo na vrat konja i lice nam je skriveno u njegovoj grivi, osećamo kako konj sporo diše i kako je mekan. Mesto koje se njiše dok sa psom koračamo kroz prostor i vreme, dok mi pomaže da uhvatim punoglavce u teglu, dok idemo da se kupamo u skrivenom jezercetu usred polja. Mesto koje je tiho i zvonko dok iza naše kuće posmatramo Mlečni put i u tom mrklom mraku sve se vidi, to mesto koje je uzbuđeno i odvažno kad u punom galopu napadamo preponu i znamo da ćemo pobediti. Mesto koje je uplašeno i bojažljivo kad se nebu obraćamo s pitanjem, a kao odgovor – padne zvezda, mesto koje pruža odgovore i koje nas voli dok nabranog čela razmišljamo o velikim problemima. Kad ništa više nije bilo moguće, preostalo je jedno mesto gde se moglo sakriti od udaraca štapa, kad se naše telo moralo ispružiti na zemlju od udaraca biča zajedljivosti, kad je moralo da sedi i sluša, a kad je bilo skroz najgore, mesto se pretvaralo u odaju s čarobnim, armirano betonskim vratima iza kojih su se prostirale niti pastelno nežnih boja, kroz koja se na izvesno vreme može ući i ne osećati, ne misliti i ne biti. Jednostavno ne biti.
Dobro došla kući…
I onda se to desilo.
(***)
Kosa koju imam na glavi je svetla. Oči relativno velike i plave. Lice je savršeno simetrično. Nos je mali, ravan, s neupadljivim ulegnućem na mestu prednje kosti. Jagodične kosti zasad nisu izbačene, ali se spremaju da budu kako starim. Na obrazima se pri osmehu stvaraju rupice, na desnom veća, na levom manja. Pegice su svuda, uključujući ušne rese, vrat i grudnu kost. Kosa menja boju u zavisnosti od sunca.
Ogledalo je dovoljno glatka površina koja odražava svetlost.
U nemačkoj idealističkoj filozofiji Fihte je rekao da poslednja rečenica glasi: „Ja je ja.“ Ko zaista potvrđuje jedinstvo između jednog i drugog – to već nije rekao. Možda se nadao da je „ja“ samo dovoljno.
Ogledalo se koristi i protiv nevremena i jakih olujnih vetrova. Ponekad uspe da spasi komadiće (krhotine, deo senke ili razlivenu mrlju u boji). I dan danas se u nekim seoskim oblastima deci u kolevke stavljaju mala zaštitna ogledalca koja se kasnije koriste za proricanje. Osoba u ogledalu smatra se dvojnikom ili bićem koje odražava svet iza ogledala. Kod smrti isto važi običaj prekrivanja svih ogledala u kući da u njih ne bi ušla duša pokojnika ili njen deo. Dovoljno glatka površina je i površina vode.
Naglas ću reći: Na meni nema ničeg zanimljivog.
(***)
Znate, dok sam jutros sipao mleko u crni čaj, shvatio sam da me prodiranje mleka u čaj podseća na kretanje rastuće atomske pečurke. A onda naravno i na pitanje savesti onog ko će aktivirati bombu. Kako ti ljudi mogu da žive s tim? Znate, moja baka postavlja takva pitanja. „Kako su ti ljudi mogli da žive s tim?“ kaže. Snimio sam diktafonom njen glas. Tokom posete razgovarali smo o atomskim bombama. Dok sam palio diktafon, škljocanje sam prigušio glasnim nakašljavanjem, takav sam čovek. Razgovarali smo o tome kako su tada, pedeset i šeste, Amerikanci napali Koreju.
„Da, tad sam bila osmi razred… to je bilo kad… pedeset… pedeset i šeste. Tad su ih napali, kakav masakr…“ Seća se toga prema svojoj poziciji u događaju a ne prema datumu. „Kako je ona devojčica bežala spaljena napalmom, svuda te fotografije, onda… danas je to već stara žena. Dugo su pokazivali te slike, koža joj se vijorila a ona je bežala…
Da. Idu da bombarduju te sirote kosooke ljude. Ni ne znam ko je tad bio predsednik koji je to naredio. Toliko daleko već ne pamtim, ali sećam se slogana što sam smislila, prilično je pogađao metu. Posle sam čekala da mi neko dođe i odalami me po njušci, neko ko ima rođake u Americi, da dođe da me ispraši.“
Jesu li vam u školi naredili da pišete slogan? Pitanje postavljeno u nameri da verujem kako su je boljševici izmanipulisali.
„Ne, svako od nas je trebalo da kaže svoje mišljenje. Dobili smo zadatak da napišemo sastav o ratu, kako su napali Koreju i šta deca proživljavaju… da ih pale… pa mi je ovo palo na pamet. To je strašno. Kao da nisu dovoljne elementarne nepogode od kojih ljudi ginu, nego još i namerno po njima. E, to je stvarno. Kako su bacili atomsku bombu… Ubili ljude, od njih ostao samo pepeo… Svejedno, ne razumem kako su mogli s tim da žive. Ti koji su je bacili. Da li su morali? Ne znam. Morali su znati da će svi izginuti, ceo grad. Više ni ne znam kako su se zvali ti gradovi.“
Ni ja.
Što nećeš da držiš kokoške? Skrenem s teme kad mi postane muka.
„Ne, ne bih imala gde s njima. Dok ti je deda bio živ, imali smo plot. Gde sad sedimo, bio je obor sa svinjom. Tu je držao zečeve, ovde su se kokoške šetkale, ali onda je odustao. Išli smo da beremo koprive, on je mleo koprive, imali smo i piliće, to je bilo otprilike devedesetih kad smo se ovde doselili. Devedeset i treće godine. Išla sam i da skupljam travu za životinje. Imali smo i piliće, prvo kod kuće pod lampom, onda ovde u oboru… Ovde smo imali samo nekoliko redova krompira.“
Čemu služi mlevena kopriva?
„Pa za piliće. Samelješ koprive, dodaš jaje, skrob. Time se hrane pilići, od toga rastu. Pilići jedu jaje. Tvoj deda ih je kupio kad su bili stari, recimo, dva dana. Držali smo ih kod kuće i lampa je gorela jedno četrnaest dana… i videlo se kako rastu… pijukali su… skuvano jaje i koncentrat… a onda kad su porasli i kad ih je zaklao, to nije bilo pile, već orao. Toliko veliko da ni u pleh ne bi stalo. Bili su prelepi, ukusni su bili.“
NEMATE ŠTA DA ČINITE? IDITE NEŠTO DA RADITE.
A NE STALNO NA KOREJU BOMBE DA BACATE.
(***)
Mladi muškarac, pakosnog izgleda, polako je koračao za pogrebnom povorkom. Koračao je odmereno kao da ispraća sopstveno telo, kao da lično odlazi na počinak. Povremeno bi za sebe otpevušio melodiju pogrebne pesme, ili je čitave minute svirao na nevidljivom trombonu. Iz daljine je to moglo delovati čudno, ali učesnici povorke nisu obraćali pažnju, već su bili naviknuti na čudaka koji u ovom malom sudetskom selu ispraća svaku pogrebnu povorku na brdo do groblja, gde se ispred gvozdene kapije zaustavlja i odlučnim korakom odlazi nazad u dolinu. Uvek je oblačio samo crno. Dok ga je kao dete mlada majka šetala u kolicima, često je tuda prolazila pogrebna povorka. Mališan bi se uspravio u kolicima a male, debeljuškaste pesnice počele bi da diriguju muzičarima, kao da zna tu kompoziciju. Od tog vremena ga interesovanje za sahrane nije napuštalo.
Odrastao je. Odselio se. Otišao je u internat da pohađa školu za kuvare. Proslavio se zahvaljujući čuvenoj pikantnoj začinskoj mešavini zbog koje su putnici prelazili i po dvadeset kilometara da bi došli u restoran kraj puta u kom je radio. Posle dužeg vremena imao je slobodan vikend i otišao je da poseti staru tetku u zgradi ispod brda gde je živeo kao dete. Selo se nije menjalo. I sad, u avgustu, bilo je zbijeno kao da su se kućice plašile da se i korak razmaknu, a zlatna žitna polja prostirala su se unaokolo kao krugovi oko kamena bačenog u jezero.
Mladi kuvar stajao je okrenut leđima prozoru u malom pastelno ružičastom stanu, kad je začuo poznatu melodiju. Naglo se okrenuo i koraknuo napred, onda je veoma polako podigao desnu ruku i sa dva prsta nežno povukao čipkanu zavesu kao da je krta paučina. Njegove tamne, gotovo crne oči, nepomično su pratile kako iz krivine na prašnjavom putu ispod kuće, izbija pogrebna povorka i kreće se ka brdu. Oklevao je nekoliko trenutaka. Bez reči je izašao iz stana, spustio se niz stepenice u ravnomernom tempu i oprezno se priključio povorci nekih desetak metara iza nje.
Danas će napraviti izuzetak. Danas će ući kroz kapiju, poslušaće obred, a kad bude gotovo, popeće se na brdo iznad groblja i sesti na ivicu šume.
Sunce zalazi. Podiže oči ka nebu.
Niko u porodici nije razumeo kad je moj stric tada došao kući i saopštio da odlazi u Prag da studira teologiju. Njegov otac, moj deda, najpre ga je nekoliko puta pošteno istukao, a kad to nije pomoglo – jer je stric uporno tvrdio da je spoznao svevišnjeg i da mu je ovaj dao jasne instrukcije, izvadio je štednu knjižicu, prepisao mu skoro sve što je imao i rekao: „Hajde, idi.“
(***)
I tako je stric završio teologiju i postao onaj koji korača na čelu pogrebne povorke.
(***)
