BEKSTVO 

Tomaš Toman sedi u autobusu i vozi se u pravcu Istanbula. Beži. Od češkog pravosuđa. Juče je pravio zabavu za svoje drugove iz praškog Jižaka. (1) Žurka je bila žestoka. Kao kad se opraštate s ljudima koje, verovatno, u životu više nećete videti. Ali još žešće je bilo ono što je Toman doživeo prethodnih meseci. 
Njegov portret prikazivali su na televiziji, bio je muškarac za kojim se traga – „muškarac koji je ubijao“. U tuči koja je izbila u zoru u jednom praškom klubu. Gradski sud u Pragu poslao ga je iza rešetaka na mnogo godina. 
Sad, međutim, sedi u autobusu, još uvek je malo mamuran, i razmišlja šta se zapravo dogodilo. Za to ima dosta vremena, putovanje u Tursku, za koje su mu drugovi juče sakupili novac, nema kraja. A on je još planirao kopnenim putem da krene čak u jugoistočnu Aziju. „Mission impossible“. 
Istanbul. Seda u avion, mama mu je kupila kartu, tako stiže u Tajland. Bangkok, ovde bi moglo lako da se nestane. Ali Toman ne želi da nestane. Želi da kupi vreme i smisli plan kako da spere ljagu sa svog imena. 
U Tajlandu se zadržava kratko, navodno, u Australiji se može naći dobar posao, savetuje ga neki ekspat u Bangkoku. Kreće kod antipoda. 
Melburn. Ima sreće, u Australiji zaista odmah pronalazi posao u firmi za ketering, pa i smeštaj. U magacinu s alkoholom, ispod stepeništa, smestiće svoj „dom“. „Moj posao se sastojao u obezbeđivanju posluženja, odnosno samo alkohola. Dođemo negde, sve ponapijamo, onda se spakujemo i odemo kući,“ objašnjava od čega je živeo u Australiji. 
Međutim, već ga traži Interpol. 
Na svaka tri meseca Toman mora izaći iz Australije zbog vize. Poslednji put, leti na Bali. Denpasar. Sve teče po planu. Posle tri sedmice vraća se s odmora i zaustavljaju ga na pasoškoj kontroli. „Stanite sa strane, rekli su mi. Kratko vreme sam se pravio hrabar kako mi uskoro poleće avion, ali već sam znao da je igra završena…“ 
Policija ga odvozi na skuteru, Toman drži kofer u ruci, i dok se vozi bučnim ulicama Denpasara, zamišlja kako izgleda azijska tamnica. Vidi sebe u krcatoj ćeliji zajedno s desetinama Azijata i švercera droge iz Evrope, pomišlja kako su njegovi napori da izbegne zatvor upravo propali. 
Za to vreme, kod kuće u Češkoj, televizija Nova izveštava o ulovu lovaca na glave, odnosno detektiva jedinice za ciljanu potragu. Nakon što im se „trag češkog ubice“ izgubio u Australiji, pojavio se „u indonežanskoj Džakarti“. „Dakle, opet problem jer se sad češki ubica mogao izgubiti u zemlji u kojoj živi 230 miliona ljudi,“ objašnjava reporter TV Nova, dok slike azijske metropole dočarava akciona muzika. „Ali češki policajci imali su prednost – rođenog Indonežanina u svojim redovima. Na maternjem jeziku je s tamošnjom policijom dogovorio hapšenje,“ rezimira reporter. 
Tomana nisu uhapsili u Džakarti, dakle na ostrvu Java, već oko 1200 kilometara dalje, na ostrvu Bali. Osim sporne geografije, reportaža ima još nekoliko slabijih mesta. Sve to zvuči kao bravurozna akcija čeških ljudi od zakona. Međutim, reporter ni na koji način ne komentariše kako je zapravo došlo do toga da im je Toman uopšte pobegao. 
Štaviše, urednik ne poštuje zakon. Tomana ne može nazvati ubicom. Nije bio osuđen za ubistvo, već za nanošenje teških telesnih povreda sa smrtnim ishodom. Indonežanski policajci su upravo zaustavili skutere i uputili se, zajedno s Tomanom, u restoran. Poručuju hranu. Sto je prepun tanjira egzotičnih mirisa i boja. Ali Toman je izgubio apetit. „Bio sam malčice nervozan.“ 

ZATVOR 

Zatvor u Denpasaru ipak nije tako loš. Zovu ga vila. Začudo, tu muškarci i žene žive zajedno. Preko dana se ovde besposličari, a ako ste dobri sa stražom, može se i cirkati. I najvažnije – Tomanu je na raspolaganju pametni telefon s internetom. O tome bi u češkom zatvoru mogao samo da sanja. 
Indonezija i Češka nemaju sporazum o izručenju, međutim, češka strana pregovara o transportu. Sad je pitanje vremena. Toman u ćeliji prolazi kroz svoj predmet. Pretražuje češku štampu. Nailazi na moju reportažu o braći Bart. (2) Jedan od aktera ove priče mu je poznat. Profesor Štraus. 
Nekoliko minuta kasnije stiže mi poruka na fejsbuku. „Imam nešto za vas. Izgleda da gospodin Štraus vara i sa veštačenjima. Na Baliju sam, mogu još da vam napišem. Pozdrav, Tomaš Toman. 
„Aha, zanimljivo. Javite mi se kad se vratite s odmora.“ 
„Nisam na odmoru, u zatvoru sam.“ 
Tako je počela naša devetomesečna konverzacija. Došla sam do materijala iz njegovog predmeta. 
„Nemojte se uplašiti kad pročitate, opisuju me kao zver. Ali ja nisam ubica.“ Spis je obiman i nije prijatan za prelistavanje. Fotografije s lica mesta, brutalni kadrovi, krv, detaljni opisi smrtonosnog ranjavanja, tragovi, svedočenja. 

GAUDI IZ HOLEŠOVICA 

„Cross Club“ Holešovice. „Prvobitno je to bio de fakto bar za poznanike. Jedno vreme, dok još nismo imali upotrebnu dozvolu, radili smo poluilegalno, nismo ispunjavali sve potrebne norme. Ali postepeno smo se profesionalizovali“, kaže u razgovoru objavljenom na stranici kluba producent Tomaš Zdenjek, alijas Lorenco. 
Klub se vidi s ulice, tu se nalaze skulpture od komada starog gvožđa inspirisane industrijskim dizajnom. 
„Čitav dizajn razvijao se bez nekih velikih planova, naročito je na početku bilo spontano. Dizajner Fanda Hmelik kad nešto stvara, radi to gaudijevski, bez tačnih planova. U početku, kompozicija je bila prilično po principu ʹpokušaj-pogreškaʹ. Skupljali smo materijal, obično s otpada, kad ga je bilo dovoljno, odlučili smo se za neku rekonstrukciju, većinom u hodu“, objašnjava Lorenco. Ako inspektori za kontrolu bezbednosti imaju ružne snove, u njima bi moglo izgledati kao u „Cross-u“. 
„Nije on došao s crtežima kako će šta izgledati tačno do detalja… To nikako… U poslednje vreme imali smo, na primer, priličan problem s upotrebnom dozvolom za baštu koja je nastajala na isti način, gradnja je završena, onda se merilo – unapred je već bila predimenzionirana – preuređena je u skladu s normama, onda su se napravili planovi, i tek prema delu izrađen je projekat. Ali norme i institucije nisu spremne za tako nešto. Kad nešto nastaje kao umetnički projekat, kao delo“, objašnjava Lorenco na stranicama „Cross-a“. 
Godina je 2008. U onoj bašti s problematično izdatom upotrebnom dozvolom, odnosno bez dozvole, pred zoru, u krvi ostaje da leži mrtvo telo. 
Te večeri Tomaš Toman došao je u „Cross“. Dvadeset i sedam godina. U prošlosti dva puta osuđivan. Na uslovnoj zbog nanošenja telesnih povreda i iznude. 
U baru se sreo s Danijelom L. Dvadeset i šest godina. Dosije još šareniji. Dva puta na uslovnoj, dva puta na robiji – proglašen krivim zbog nabavljanja heroina za četrnaestogodišnju devojčicu, zloupotrebe, razbojništva i čitav niz sitnih krađa. 
Danijel L. provocira, raspoložen je da se bije. Možda je i Toman, nije od onih koji trpe. Ako inspektori za kontrolu bezbednosti nekad imaju noćne more, izgledaju kao obračun ove dvojice u „Cross-u“. 
Toman i Danijel L. izlaze napolje. Tuča se završava za manje od minute. Iskazi svedoka zamagljeni su promilima alkohola i zamućeni činjenicom da se sve to odigralo u gluvo doba noći. U jutarnjoj pomračini. Svedoci govore o udarcima pesnicama i nogama, o skulpturi koja se obrušava, o „gvozdenom zvuku, udarcu u glavu“. Danijel L. ostaje nepomično da leži na zemlji. 
Toman beži, na scenu stupaju hitna pomoć i policija. Ima tu posla, ali samo za patologa. 

POTRAGA 

„Na posao sam stigao u šest, sedam. U bašti je ležalo telo. Policija je zaplenila i odvezla skulpturu. O ovome je odmah počelo da se piše po internetu. U debatama su figurirale dve stvari: kako su se dva momka krvnički potukla, i kako je kamen pao i ubio jednog. Odjednom sam bio podjednako kriv kao i taj napadač,“ priča mi u baru, na mestu događaja, samouki vajar František Hmelik. 
Momci iz „Cross-a“ odmah su se uključili u potragu. Neko je rekao da taj što je pobegao živi u praškom naselju Južno Mesto. I da je kavgadžija. 
Za to vreme, Toman je sedeo u kafani s drugovima, na televiziji su išle vesti. Spikerka je govorila o mrtvom telu u klubu na Holešovicama. 
Toman je odmah čuo i da je optužen za nanošenje teških telesnih povreda od kojih je Danijel L. stradao. Godinu dana kasnije, Gradski sud u Pragu šalje ga u zatvor zatvorenog tipa. 

MAMA 

„Presuda me je slomila. Ali onda je sudija napravila grešku. Zaboravila je da produži pritvor Tomašu. Morali su da ga puste na slobodu i trebalo je da čeka početak izdržavanja kazne. Preplakala sam njegovo bekstvo, ali sam navijala za njega,“ piše mi Jiržina Tomanova, osuđenikova majka. 
Za Novu 2010. godinu Tomaš Toman već je bio u Australiji. 
„Za mene je bio šok kad su ga uhapsili na Baliju. Bez obzira što sam sve vreme to očekivala. Najgora je bila televizija Nova. Javili su da je češka policija uhvatila okrutnog ubicu. Imala sam nervni slom. Mesec dana sam bila na bolovanju“, objašnjava. 
Onda se spakovala i zaputila kod sina u Indoneziju kako bi ga posećivala u zatvoru. Odatle piše pravnicima i meni. 
Upravo je na Baliju tokom devetnaest meseci Tomaš Toman došao do zaključka da je obrt u njegovom procesu nastao u momentu kad se u njega uključio forenzički biomehaničar Jirži Štraus. 

PROCES 

U spisu čitam kako je František Hmelik svedočio na sudu. Govorio je o svojoj skulpturi. Metalnoj konstrukciji sastavljenoj od nekoliko delova koja je stajala ispred kluba. Delo koje je stvoreno da razgali ljude. Pitanje glasi da li je četvrtasti kamen, težak petnaest, dvadeset kilograma, položen na gornji deo skulpture, ubio Danijela L. ili ne.
Hmelik tvrdi da jedino taj deo, među stotinama tona razne gvožđurije što se nalazi u „Cross u“, da baš taj – što je možda ubio Danijela L. – nije stavio na čeličnu konstrukciju. „Rečeno mi je da je kamen najverovatnije bio ubačen gore. Trudio sam se da to ispitam, jer se bašta čisti svakog dana, čistačice hodaju okolo, svakog dana tuda prolazimo, ali moram reći da nisam došao do saznanja da je neko taj kamen video… Taj kamen izvorno nije bio tu,“ zapisala je sudska zapisničarka. 
Hmelik je dostavio fotografiju na kojoj je konstrukcija bez kamena na vrhu. To je argumentovao time da bi kamen pritiskao žice i da to „ne bi bilo zgodno.“ „Kamen nikad nisam video… Pitao sam čistačice, one… tvrdile su da tamo nije bilo kamena,“ ponavlja. Odakle onda dotični predmet na njegovoj konstrukciji? Hmelik je izjavio da mora da ga je neko od posetilaca kluba tamo stavio. 
Posle njega na sudu je svedočio biomehaničar Štraus. Sudski veštak pozvan da izračuna koji je udarac za Danijela L. bio smrtonosan. Da li je umro od posledica tuče ili zato što mu je kamen pao na glavu. 
„S gledišta biomehanike neprihvatljivo!“ izgovorio je na sudu rečenicu koja mi narednih godina odzvanja kao eho. 
Ispričao je kako je isključeno da su učesnici tuče na sebe oborili konstrukciju visine 150 centimetara i da je kamen pogodio nečiju glavu. Zaključio je da je povredu, od koje je Danijel L. stradao, morao izazvati Toman tako što ga je šutirao i mlatio mu glavu o konstrukciju. Međutim, svedoci su govorili o padu skulpture. 
Patolog Mihal Beran prigovorio je da je na kamenu našao biološke tragove i da „pad kamena dobro objašnjava nastanak smrtonosne povrede“. Navodno, za trideset pet godina svoje lekarske prakse nije video udarac nogom koji bi izazvao takvu povredu od koje je Danijel L. stradao. Možda hipotetički, kad bi ga Toman šutirao teškom okovanom cipelom. Ali Toman je te večeri nosio patike. 
Sudija je, međutim, kako se može pročitati u presudi, došla do zaključka da je „mehanizam ranjavanja objektivnije i logičnije opisao profesor Štraus“. 
Varijantu „kamen“ je precrtala i izrekla presudu: 12,5 godina. 

SUMNJE 

Toman u indonežanskoj ćeliji sedi nad svojim predmetom. Rekapitulira, rekapitulira. Uznemirilo ga je što je Štraus u formulama koje su dokazivale njegovu krivicu pomešao njihovu visinu. O Danijelu L. je govorio kao o onom nižem. Istina je bila suprotna. Danijel L. bio je više od deset centimetara viši i – kao što i piše u obdukcionom nalazu – poprilično krupniji. Štaviše, u trenutku kad se srušio na zemlju imao je 3,5 promila u krvi. 
„Štraus nije znao postavku a nudio je rešenje“, Toman mi preko mesindžera piše s Balija. Krajnje je vreme da pitamo profesora Štrausa o ovim neslaganjima. Pozivam ga na sastanak, on, međutim, odgovara pismenim putem. 
„U vezi s navedenim slučajem osuđenog Tomaša Tomana, obaveštavam vas da sam svoje stručno mišljenje izneo za potrebe sudskog postupka, na pitanja sam odgovorio na glavnoj raspravi. Napominjem da o nevinosti ili krivici odlučuje sud. Stojim iza iznetog mišljenja, proizlazi iz mog dugogodišnjeg eksperimentalnog rada i prakse kao sudskog veštaka. Vaša pitanja smatram irelevantnim,“ piše Štraus. 
Advokat Mihal Marini s kojim je, kao i sa mnom, Toman komunicirao iz indonežanskog zatvora, ne smatra da su irelevantna. I on upravo prebira po spisu. Užasnut je. Smatra da je njegov klijent žrtva pravosudne greške, ako ne i zločina.
Tomaš Toman sedi u ćeliji nad svojim spisom. Traži. Na veb-sajtu Rajče.cz pregleda na hiljade fotografija. Svejedno, najjasnija je ona koja je već u spisu. Dve devojke sede ispred skulpture i smeše se u objektiv. Kamen leži na vrhu konstrukcije. Potpuno je nakrivljen. 

1.
Južno Mesto, solitersko naselje na jugoistoku Praga. – prim. prev.

2.
Braća Matej i Vit Bart, češki biznismeni i političari. Novinska reportaža bavi se njihovim plagiranim magistarskim radovima. – prim. prev.