Sinoć sam, izgleda, prerastao svoj dečji krevet: udovi su mi visili preko ivice kreveta, čiji je svaki šraf gulio komodu za televizor prekrivenu najlonom i prozirnim kesama u kojima su bili rezervni jorgani. Moja nekadašnja soba sada je ostava mojih roditelja. Ne mogu da spavam; moj otac nakon svih ovih godina i dalje ne želi da uključi grejanje, nikada, ma koje godišnje doba bilo. Od naleta hladnoće najpre mi trnu mali nožni prsti, a potom i palci. Ustajem iz kreveta i hramljem preko poda, prebacujem se s noge na nogu, niz hodnik, u spavaću sobu mojih roditelja. 
„Jesi li došao da još malo pričamo, fa?” upita me majka kada me ugleda, pola na holandskom, pola na venčuhu, našem kineskom dijalektu. Sedam na ivicu njenog kreveta. Uzimamo nekoliko starih albuma s fotografijama, kao što smo nekada imali običaj. Gledamo stare fotografije i smejemo se velikim frizurama moje majke; mojim prekratkim pantalonama; uskom, izduženom licu mog, tada još uvek mršavog, oca; onom dugom kožnom crvenkasto-smeđem kaputu koga je nosio u mom rodnom gradu Midelburgu, a koji je želela da mi pokloni pre neki dan („Obuci ga i pokaži tati, kako će samo biti ponosan“), i u kojem bih, za zapadnjačke standarde, pomalo podsećao na nekakvog svodnika; i mutnoj fotografiji moje majke koja stoji zapanjena nečim što se na slici ne vidi. Gledamo dok nam oboma ne dosadi razmišljanje o prošlosti. 
Sledećeg jutra se, poput zalutalog provalnika, šunjam po kući tražeći nešto za jelo pre nego što se vratim u Amsterdam. Već u pola osam sam bio budan. Moj otac smatra da vredan rad podrazumeva rano ustajanje, pa zato u mojoj dečjoj sobi nikada nije bilo zavesa. Sada i sam ustaje tek oko jedanaest. 
Odeća mi miriše na užeglu mast iz friteze jer sam juče ponovo pomagao s prženjem pomfrita, pilećih štapića i ćufti u tradicionalnom holandskom kiosku brze hrane ispod kuće, ovde u Tilburgu. Moji roditelji ga drže od 1994. godine. Ali to će se uskoro promeniti – oni će kiosk Prijateljstvo staviti na prodaju i preseliti se iz Tilburga u Roterdam. Postalo im je previše naporno da rade po sedamdeset sati nedeljno, a Roterdam i njegove kineske radnje su im se dopali. 
Kada su mi to nedavno saopštili, kradomice sam ispustio izdah od olakšanja. Restoran brze hrane mojih roditelja je mesto gde se osećam kao da nosim cipele od olova, prostor koji, samo pobuđivanjem sećanja iz detinjstva, postaje poput tamnice, poput noćne more pune dvoglavih čudovišta pod maskama, ranog ustajanja, preživljavanja, šunjanja po hladnim podovima i večitog iščekivanja prilike za beg. 
U ovoj kući i restoran nikada nisam mogao da budem to što jesam, ovo je mesto gde sam živeo skriven u ormaru. U hodniku koji povezuje kuhinju i restoran naučio sam od svog oca da su homoseksualci „prljavi“. Ovo je mesto gde su nas drugi Holanđani posmatrali kao „one Kineze iz kioska s pomfritom“. Ovde sam uvek bio ono što nisam želeo da budem: prljav, Neholanđanin. I zato sam ovde naučio da se stidim svega što je kinesko i gej, i da radim šta god treba ne bih li se barem delimično uklopio sa ostalima. Jedva čekam da moji roditelji batale restoran, dignu sidro i otplove. 
Iako inače doručkujem nešto lagano, moja majka se pojavljuje na vratima, još uvek u pidžami, i podgreva mi obilato parče domaće pite s mladim lukom i svinjskom masti – specijalitet iz njenog rodnog grada Venčua. „Zuo loe! Chi!“, naređuje mi. Sedi. Jedi. 
Nekome ko posmatra sa strane tako nešto može čak delovati i simpatično. Međutim, reči koje sam u poslednje četiri godine razmenjivao s roditeljima teško da se mogu nazvati pravim razgovorima. Poput stidljivih krošnji drveća, naše reči se međusobno mimoilaze. Moj odnos s roditeljima liči na odnos koji imam sa zubnim higijeničarem – svaki put kada sam tamo, osećam se krivim, uhvaćenim na delu. I ma kolika bila moja želja da pokažem da umem da se brinem o sebi, uvek se nađe nešto što se mora sastrugati. Nadao sam se da će posle obelodanjivanja moje seksualnosti, koje se dogodilo pre četiri godine, konačno izdvojiti vremena da me bolje upoznaju. Ali taj razgovor je mahom pokazao koliko je razdor među nama zapravo veliki. 
Godinama su moji roditelji plaćali kiriju za moju đačku sobu i čitavo obrazovanje i školske udžbenike, kako bi zadržali pravo da odrede kako moj život treba da izgleda prema njihovim pravilima i očekivanjima. A to je, između ostalog, podrazumevalo da postanem uspešan i vodim heteronormativni život. 
Moji roditelji možda znaju više o tome ko sam otkad sam im otkrio svoju seksualnost, ali ne znaju više o meni. Puštamo sve neizgovorene reči da vise u vazduhu oko nas, prazno zureći u njih. Danas više i ne pitaju da li imam devojku, ali ne pitaju ni da li u mom životu postoji neki momak. 
U tišini doručkujem, u tišini ljubim majku i u tišini krećem na stanicu.
Na tilburškoj železničkoj stanici u susret mi ide Kinez od nekakvih šezdesetak godina. Ramena su mu pognuta, a bore se uvijaju oko jame koju oblikuju njegove usne. Korača sitno u paru starih patika ispod adidas trenerke, koju prilikom kupovine očito nije ni probao. 
Instinktivno poželim da skrenem pogled, ali on je brži. Prolazeći pored mene iznenađeno ustremi pogled nadole, dok se moj pogled ote prema njegovom ćelavom temenu, koje liči na prženo jaje razlivenog žumanca. 
To me podseti na nešto što mi je rekao Andrej Aleksandar, crni Britanac koga sam jednom prilikom intervjuisao. Živeo je u Čengduu, gradu u centralnom delu Kine u kojem se u to vreme nastanila tek nekolicina iseljenika. Na ulici bi sve crne ljude pozdravljao klimanjem glave, kao da je želeo da im kaže: Vidim te, prepoznajem te. S druge strane, ja – šta ti je moć navike – uvek pomalo ignorišem druge kineske Holanđane, možda iz straha da ljudi ne pomisle da se svi držimo zajedno. Možda se zapravo plašim toga da će njihova kineska priroda preći na mene kada stojimo rame uz rame. 
U detinjstvu nisam poznavao mnogo kineskih Holanđana, koji su, poput mene, odrasli u Holandiji ali imaju kineske roditelje. Ipak, prema zvaničnoj statistici, početkom 2019. godine u Holandiji je živelo oko 100.000 Kineza prve i druge generacije, što ih čini petom najvećom grupom nezapadnjačkih migranata u Holandiji. Tu spadaju Kinezi iz Kine (oko 75 odsto), Hongkonga i 
Makaoa (19 odsto) i Tajvana (4 odsto). Pored tih 96.600, tu su i kineski imigranti (i njihova deca) iz Indonezije, Surinama, Singapura, Malezije, Vijetnama, Mjanmara i Laosa. To nije zanemarljiva brojka. 
Ovde su takođe duže nego što sam mislio. Kineski trgovci iz Žeđanga, rodne pokrajine mojih roditelja, došli su u Evropu preko Sibira još krajem devetnaestog veka. Kinezi su pomagali u izgradnji rovova u severnoj Francuskoj tokom Prvog svetskog rata, a naselili su se ponajviše u Moskvi, Parizu, Marselju, Liverpulu i Londonu. Jeftina radna snaga iz Kine 1911. godine došla je u Roterdam uglavnom iz Hongkonga i okoline da preuzme posao holandskih pomoraca u štrajku. Nakon kraha berze 1929. godine u Holandiji većina njih je ostala bez posla. Svega nekoliko stotina Kineza preživelo je ovde posle Drugog svetskog rata, i to zahvaljujući usponu restorana s kineskom i indijskom kuhinjom. Uspeh fuzija ovih dveju kuhinja privukao je nove Kineze i broj restorana koje vode kineski migranti vinuo se u nebesa. 
Tokom velikih migracionih talasa sedamdesetih i osamdesetih godina doselili su se i moji roditelji. To je bilo po završetku komunističkog i izolacionog režima Maoa Cedunga, nakon čega je zemlja Kina postala sve otvorenija za spoljni svet, trgovinu i migracije. Ovi gastarbajteri ubrzo su doveli i svoje porodice. U to vreme još uvek je bilo moguće navesti „spajanje porodice“ kao razlog za migraciju. 
Većina kineskih Holanđana sada živi u većim gradovima kao što su Roterdam, Amsterdam i Hag, ali i druge delove zemlje nastanjuje značajan broj. Ja sam odrastao u Midelburgu, zatim sam se preselio u Hogerhejde, a naposletku u Tilburg. Tokom odrastanja, izuzev članova moje porodice, ni s jednim drugim kineskim Holanđaninom nikada nisam razgovarao duže od pet minuta. 
Kineske muškarce sam oduvek zamišljao kao debele poslovne ljude s naočarima, u strukiranim prugastim odelima, s kalkulatorom u jednoj ruci i svežnjem papirnog novca u drugoj, koji, derući se u slušalicu, razgovaraju o novcu na mandarinskom kineskom, nipošto na holandskom. Žene sam zamišljao kao gejše koje na sve klimaju glavom u znak odobravanja, a zatim se naklone, ne bi li pokazale koliko su pokorne, dok serviraju pirinač s psećim mesom. Ili sam ih zamišljao kao majke-tigrice: stroge azijatske majke, uvek spremne da svoju decu papučom koju drže u rukama zviznu po ušima dok uče gramatička pravila nekog zulu jezika, sviraju klavir i matiraju protivnika u šahu; po mogućstvu sva tri u isto vreme. 
Najgore od svega je kada ste u društvu redovno jedini pripadnik neke grupe – u mom slučaju to nekada znači „jedini Kinez”, nekada „jedini gej”, nekada „jedino mrzovoljno gunđalo” – automatski vas posmatraju kao zastupnika te grupe. Zbog te slike koju su ljudi stvorili, kad god bi se poveo razgovor o, recimo, kineskim restoranima ili jelima, ili putovanjima u Kinu, svi pogledi bili bi uprti u mene. Kao što mi je majka jednom, delom podrugljivo, a delom ponosno, rekla: „Koliko god se iznutra osećao kao zapadnjak, za spoljni svet uvek ćeš ostati Kinez”. Uvek „žut” spolja, a „beo” iznutra. Dakle, banana. 
Znam da ovakve (internalizovane) stereotipne misli mogu biti štetne. One vode ka diskriminaciji, čine da se stidim tog dela sebe i da se zato klonim drugih Kineza. Zbog toga se, ne samo u svom roditeljskom domu, već u čitavoj kinesko-holandskoj zajednici, osećam kao zalutali provalnik. 
Zašto moram da živim sa ovim stidom? Otkad znam za sebe, živeo sam dvostruki život. Jedan u kojem sam slušao zapadnjačku muziku i sa svojim holandskim drugarima iz razreda posećivao žurke, grčevito se trudeći da se među njih uklopim; a drugi, za koji niko spolja nije znao, živeo sam kod kuće s roditeljima, gde sam jeo „čudna” jela od meduza ili morskih krastavaca, ili provodio sate praveći sataj sos ili zavijajući lumpije.
Leta 2016. godine, na molbu Volkskranta, napisao sam članak o svom putovanju s majkom u Kinu. Iako sam šest meseci pre tog putovanja obelodanio svoju seksualnost, ona je ipak pokušala da me spoji s jednom Kineskinjom u Šangaju. 
Kada je članak objavljen, mnogi drugi mladi Holanđani kineskog porekla, različitih nivoa obrazovanja i seksualnih opredeljenja, uputili su mi poruke i komentare kojima su želeli da mi stave do znanja da su se osetili shvaćeno, da prepoznaju apsurdna očekivanja mojih roditelja i da svojim roditeljima konačno mogu da objasne kako se osećaju kao deca kineskih migranata. Mi smo deo generacije koja je ovde rođena i odrasla, u neprestanoj potrazi za ravnotežom između dva sveta, dva života. U jednom od njih smo odrasli, a drugi smo od roditelja dobili u amanet. 
Zahvaljujući tim porukama shvatio sam koliko toga zajedničkog imam s njima i da jedni druge razumemo i s malo reči. 
„Voleo bih da sam tvoju priču pročitao u mladosti”, napisao mi je neko. „Shvatio bih da nisam jedini”. 
Dabome, to bih i ja voleo, da je bilo više članaka i knjiga ljudi u čijim bih se iskustvima prepoznao, i na taj način naučio da se ne stidim tog kineskog dela sebe. Otkad mi je to prvi put palo na pamet, samo o tome i razmišljam. Osećaj je poput onog kada želite da vratite stvari natrag u kutiju iz koje ste ih raspakovali, a one kao da u nju više ne mogu da stanu. 
Ponovo se osvrćem za Kinezom u starim patikama i uviđam da je vreme da načinim sledeći korak. Budući da će se moji roditelji uskoro iseliti iz kuće u kojoj sam odrastao u stidu, shvatam da je krajnje vreme da se od tog stida odučim. Vreme je da istražim otkud taj stid, u nadi da će se i drugi (uključujući i to dete koje sam nekada bio) u tome prepoznati i da će osetiti da nisu sami. 
Kao neko ko je „banana”, kao dete migranata, kao ljudsko biće, ali i kao novinar, sve češće primećujem koliko veliki uticaj migracija i odrastanje unutar pretežno holandske kulture imaju na ljude. Istovremeno uviđam koliko malo pažnje mediji i nacionalna politika posvećuju drugoj generaciji Holanđana kineskog porekla. Toliko malo da čak i ja, kao kineski Holanđanin, priznajem koliko je moja predstava o drugim kineskim Holanđanima prepuna klišea. To mora da se promeni. Svoje roditelje ne poznajem dobro i znam da je jednodimenzionalna slika koju sam o drugim Kinezima stvorio posledica toga. Sada, posmatrajući majku i oca kako stare (dok i sâm starim), verovatno kao i svako dete, sve češće se zatičem u razmišljanju o tome kako moram da sačuvam sve što se sačuvati dâ, upamtim što više, da zadržim, doživim, proživim, dok god su tu i dok god su deo mog života.