• REC 

Jedna žena čeka. Sedi, šaka savijenih u krilu, i čeka. Sasvim obično, kao i svi ostali što ovde sede i čekaju. Da li je sumnjivi subjekat? Nikako nije. Ali i dalje sam na nju fokusiran. Možda zbog načina na koji joj se stopala skamenjuju u podu, kao da planira da se zauvek usidri na ovom aerodromu. 
Crno-beli pikseli mog monitora trasiraju lice. Uz šuštanje iscrtavaju se: dve pravilne obrve i oštro, bezmalo pticoliko lice. Naginjem se sve bliže ka monitoru, dok ne dođem do ivice stolice. Sočivo kamere registruje dva kristalno jasna oka. Kolebljivo se otvaraju i zatvaraju, pomalo kao ona pokretna vrata na terminalu 224. Da li da, ipak, prijavim čudno ponašanje? Sada tamo sedi već jako dugo. Kada još malo uveličam sliku, izgleda kao da joj se usne polako pomeraju: nešto joj se kotrlja sa resice ka jeziku, prema zubima, i praskavo se završava između usana. Bezmalo bih mogao da poverujem da veoma sporo, veoma tiho izgovara: „pokretne stepenice“. 

Terminal 226 

Pitam se da li pokretne stepenice zaboravljaju otiske stopala. U kojoj meri pogađaju broj cipela, težinu i odredište onih koji se njima penju li spuštaju. I da li sve to pamte za neki sledeći put. Da bih to istražila sedim ovde već neko vreme, 572 prolaznika, da budem precizna. Pažljivo lupam recke za broj prolaznika u blokčić, tako da mogu da pratim koliko ih ovuda prolazi. Sve dok bude bilo potrebno, beležiću koliko ih ovuda prođe. Ovde želim da se skamenim i progutam rastanak, konačno i zauvek. Okrećem glavu ulevo i gledam kroz putnike, neonske sijalice i iskrivljene slike u ogledalu ka srpastom mesecu koji će, ubrzo, kada vazduh poprimi tamniju boju poput upijajuće hartije, osvetliti snegom prekrivene planinske vrhove u daljini. Nekada su ti vrhovi bili aktivni vulkani, a danas mirno tinjaju dok se opet ne pomeri neka tektonska ploča. U međuvremenu Istanbul vri poput magme. Sve se na aerodromu odvija sporo, možda zato što se sve beskonačno ponavlja u lupingu: ljudi koji idu na put, trake za prtljag, ove pokretne stepenice. Da bi svaki put krenulo iznova. Pre 572 prolaznika sela sam uspravno na ove pokretne stepenice zato što me njihova kadenca smiruje. Mehanizam guta stepenike, zatim ih ponovo ispljune i opet se nadima prigušenim škljocanjem. Volela bih da i ja to mogu, da se ponovo nadimam. Počelo je pre izvesnog vremena: izgubila sam reči. Pre će biti: svaki put bi ih jednostavno ponovo progutala. Nešto u meni odbijalo je da ih izgovori. Zatim bi mi se nadule u stomaku i maltene došle do grkljana. Tu bi se zaglavile i ostale da mi se lepe po mekom nepcu sve dok, osim vazduha, ništa drugo nisam mogla da izbacim iz sebe. Ponekad je na taj način mnogo reči pokušavalo da proključa i krene na gore pa bi formirale žilavi čvor, stavljajući na probu dimenzije moga grla. To je nalik pokušaju gutanja velikog zalogaja bajatog hleba. U tim trenucima volela bih da sam bila u stanju da ispovraćam tu kašu od reči koja mi je stvarala mučninu i da je se jednostavno rešim. Dok sam još studirala nije se toliko primećivalo. Krila sam se iza naučnih termina na latinskom i taksonomije veterine, druge vrste jezika, kojim sam prevashodno pisanim putem uspevala da ubedim profesore. Jedino u laboratoriji, kada sam bila sama sa životinjama, mogla sam da pričam tečno i slobodno. Mogla sam da cijučem sa miševima, krekećem sa žabama, režim sa psima.
Ovih dana uspeva mi da u prisustvu ljudi povremeno dovedem reč do vrha jezika. Tada me često toliko jako zagolica da reč nestrpljivo i preuranjeno izađe iz mene uz trzaje. Pročitala sam jednom da je nemoguće progutati sopstveni jezik. Ta činjenica me smiruje. Nije li to ironično s obzirom na to da sam ranije bila prava poplava reči, što sam uz nenadmašiv trud mogla da recitujem pesmu pred celim odeljenjem, što sam bez stida smišljala tekstove pesama, ulazila na igralište pevajući iz sveg glasa, što su me nazivali jezičkim talentom. Tako je bilo sve dok nisam prerasla dečiji uzrast a jezici moga oca i majke odlučili da se više ne poklapaju. Koliko mi je samo bilo lako, dok sam bila dete, da molim za sladoled u restoranu moga oca, toliko mi je postalo teško da kao odrasla žena naručim čaj u lokalnom kafiću u Turskoj. Oba jezika se jednostavno više nisu poklapala. Turski alfabet ima 29 slova. Holandski ima 26. To je ukupno tri slova više ili tri slova manje. Više od toga i nije bilo potrebno da mi se nametne ovo ćutanje. 

• REC 

U gornjem levom uglu monitora dobijam jasniju sliku njenog držanja i izraza lica. Kamera se nalazi u uglu aerodroma koji je bolje osvetljen. Reklamni bilbordi koji hvale biznis klasu avio kompanije Katar Ervejz osvetljavaju joj lice. „Fly with a smile“. Manekenka sa savršenim osmehom i koktelom u ruci bleštavo joj se osmehuje. Uveličavam sliku. Žena na mom monitoru prestala je da mrmlja u sebi i fokusirano grize donju usnu, kao da vaga reči u ustima. Vrat joj je dugačak. Obučena je suviše lagano za ovo doba godine: nosi tamne pantalone i tamnu bluzu, nema jaknu. Uzima tašnu sa poda i obujmljuje je rukama u krilu. Izraženi zglobovi na prstima šake poprimaju snežnobelu boju na mom monitoru. Pitam se šta se nalazi u toj tašni, gde joj je ostatak prtljaga i zašto je tako sumnjivo snažno stiska. 
Dečak od oko šest godina, sa urednim razdeljkom, spušta se sâm pokretnim stepenicama. Nije sumnjiv subjekat, ali takođe nema nikog od odraslih u svojoj blizini. Dete koje samo tumara po aerodromu nikada nije dobar znak. Možda bih, ipak, iz predostrožnosti, trebalo da pošaljem Hasana u izvidnicu? Izgleda kao da je dečaku urođen strah od padanja, toliko grčevito pokušava da obuhvati rukohvat stepenica svojom malom šakom. Stidljivo korača ka ženi sa tašnom. Šake su mu skupljene u pesnice. Žena odvraća pogled od njega, iako sada stoji tik ispred nje. Ona gotovo nevidljivo odmahuje glavom, uz male trzaje. Stiska usne. Leđa dečaka se još više grče. Da li je žena isuviše mlada da bi bila majka? 

Terminal 226 

Ko god da je dizajnirao ove takozvane ergonomske stolice, treba da razmisli o nekom drugom zanimanju. Pokušavam da ispravim leđa, pršljen po pršljen. Hladnoća metala od koga je stolica napravljena klizi mi do temena. U međuvremenu pokušavam da se ugrejem tašnom. Ako dovoljno dugo držiš kožu u rukama, postaje elastična i mlaka, pomalo kao i telo koje spava ispod jorgana. 
Ne mogu više da se setim kada sam ovde prespavala celu noću, a kamoli da znam koliko sam tačno već ovde. Koliko god izgledalo kao da je na aerodromu svaka sekunda važna, ipak čini se da sati isparavaju kao etar u vazduhu. Ovde je uvek i dan i noć. Ovde neprekidno radi osvetljenje, ali napolju se smrkava. Znam to sigurno. 
Pred mojim stopalima, bukvalno ni iz čega, pojavljuje se dečak. Previše mi se približio, kosa mu je uredno začešljana, oči su mu velike kao pečeno kestenje. 
„Mère…“
Dijafragma mi se grči, nevoljno. Grkljan, glasne žice i pluća mi se zatvaraju. Ovo mi se uvek dešava… ovo prokleto štucanje. Mrzim kada izgubim kontrolu nad svojim telom. Prigušenim glasom pokušavam da oteram dečaka, da oko sebe postavim granice, da mu jasno stavim do znanja da ne mogu da budem ono što njemu treba. Ali kako da objasniš detetu šta su granice? I da će tokom čitavog života stalno udarati o njih? Granice između država, između tela, na morima, čak i u vazdušnom prostoru. Pročitala sam jednom da svaka država sama određuje visinu svog vazdušnog prostora. Kako čovek da zna koliko visoko da skoči? „Mère…“ pita još jednom. 
Francuski? Grizem usne do krvi. 
„Merhaba.“ 
Panika. Oboje se u ovome ne snalazimo. Dok tražeći gledam okolo, dečak pokušava da smiri donju usnu koja mu podrhtava. Očekivao je nešto drugo od mene. Možda da ću ga uzeti u krilo, da ću ga nežno ljuljajući tešiti. Ili da ću ga odlučno uzeti za znojavu šaku i aktivno krenuti u potragu za osobom koja bi se, umesto mene, pobrinula za njega. Majka, starija sestra, deda. Ili otac? Ovde je prepuno muškaraca koji bi mogli da budu očevi. Muškarac kratko ošišane kose juri ka dečaku i steže ga za ruku snažnim pokretom. Van sebe je od brige, kao da je bio zauvek izgubio uplakano dete. Mogao bi da me ubije pogledom. Muškarac i dečak zajedno odlaze, što dalje od mene. Na glatkom popločanom podu izgleda kao da odlaze klizajući se. Ovde je prepuno očeva. 

Stisak moje majke. Još uvek mogu da se prisetim časa dolaska, usred noći, svako leto iznova, kada moja majka, sestra i ja stižemo na minijaturni aerodrom Nevšehir Kapadokija. Miriše na plastiku, kerozin, i na noć koja traje. Hodamo kao trojstvo, majka u sredini, držeći obe ćerke za ruku, željno iščekujemo trenutak ponovnog susreta. Da nije zaboravio na nas, čitam joj iz vlažne šake. Svako leta iznova. Vežbamo strpljenje, čekamo dok se naš azurnoplavi kofer ne pojavi na traci da bismo potom, kao trome zmije, stale u red za pregledanje viza. Svako leto iznova. Strah me je da više ne ličim na sebe na fotografiji u pasošu, da mi je kosa previše porasla, da mi obrazi više nisu tako okrugli i dečiji. I da će nas zbog toga poslati prvim sledećim letom nazad za Belgiju. Svako leto iznova. Prigušeni uzdah olakšanja kada pečat dodirne nalepnicu sa vizom. Nakon svih formalnosti nastavljamo potragu za njim. Aerodrom je napolju omeđen zidom sačinjenim od muškaraca: dokoni taksisti, ozbiljni muškarci, nervozni muškarci, pospani muškarci. Svi podjednako mirno nešto čekaju. Osluškujem pažljivo i čujem tišinu svog oca, iznad glave mu, poput perjasto pramenastih oblaka, lebdi dim cigarete. Majka nam pušta ruke i mi ga pozdravljamo opijene od sna, ali već isuviše dobro znajući da se i u ovom dolasku nazire rastanak. A sada sledi: nošenje na rukama, miris, uvek taj miris, uvo mi je naslonjeno na bas u njegovim grudima, šake su mi oko njegovog vrata. Nakon toga u automobilu: poznati miris presvlaka za sedište njegovog starog Volva, šapat odraslih na prednjem sedištu, hipnotišuće urokljivo oko okačeno o retrovizor, plavo kao noć. Saznanje da će i ovo proći.