MOJ DEČKO STEFKE

Stajala sam u mraku dnevne sobe i odlučila da obavim proveru. Provera obuhvata da  li su zatvoreni prozori, isključena oba bojlera, u kuhinji i kupatilu, pogašena sva  svetla, sija li nešto na šporetu i jesu li punjači izvučeni iz utičnica jer sam čula priču o  devojci kojoj je punjač eksplodirao u lice dok je spavala. Ne bih volela da moje lice  završi rasuto po ovom skučenom, iznajmljenom stanu sa nameštajem koji je  stanodavac, tako mi se činilo, skupljao po vašarima i buvljacima.  

Upalila sam zagašen džoint koji je stajao u piksli i pogledala oko sebe. U mraku su  predmeti dobijali košmarne oblike i plašili me. Lampa se izobličila u duguljastu,  iskrivljenu senku sa jednim okom i činilo se da namiguje. Kroz prorez ormana, koji  nije mogao da se zatvori do kraja, virio je crni rukav košulje sa velikim dugmetom.  Što sam duže gledala u njega, postajao je sve veća buba. Po podu su išli mravi, ali su  oni bili stvarni i nikako nisam mogla da utvrdim odakle dolaze.  

Uzela sam telefon i još jednom proverila njegov profil. Fotografije su mu takve da ne  mogu da zaključim kako zapravo izgleda. Ja sam postavila samo jednu, najbolju koju  sam imala i napisala kako imam dvadeset i sedam godina.  

Tako sam u istom danu postala osoba koja ne samo da ima Tinder, već i fantastično  laže na na njemu. Nalazimo se u Centrali, a ja sam uveliko spremna, pa mogu još malo da sedim u mraku, slušam Bouvija i maštam. Maštam uopšteno, o životu, kako  bi izgledalo da ne pomišljam na smrt čim se probudim. Uglavnom, slagala sam da  živim na Dorćolu i da mi je taj kafić blizu, pa ću morati da pešačim osamdeset i jedan  minut sa Konjarnika, što je dovoljno da se otreznim i počnem iznova da pijem.  

Pogledala sam svoj odraz u velikom ogledalu naslonjenom na požuteli zid. Pokušala  sam da zaključim kako izgledam nekom ko me vidi prvi put. Nisam uspela. Misli su se više preusmerile na to zašto mi je kosa ravna, a ne kovrdžava, i zbog čega nije svetla kao kad sam bila dete, i kako to da ne znam koje su mi boje oči, plave ili zelene.  

Ustala sam i pogledala svoje telo. Nisam htela detaljno da ga analiziram, ali mi je bilo  žao što ga više ne pazim. Možda u pubertetu nisam morala da gasim cigarete po ruci i  probušim obrvu zbog čega imam dve rupice koje baš ničemu ne služe. Pogledala sam  i levu mišicu na kojoj je bila mala tetovaža roze flamingosa. Za nju sam bila sigurna da nije trebalo da je uradim.  

Misli o sopstvenom telu su mi izazivale nelagodu, pa sam obula patike i izgazila  kolonu mrava koja je krenula ka kuhinji. Osetila sam krivicu. Nije trebalo tako  bezdušno da ih zgnječim. Zamišljala sam kako će se možda i moj život završiti u  nekom tako nevažnom trenutku dok budem išla ka kuhinji da stavim vodu za kafu.  

Prethodne noći sam imala paralizu sna, obuzeo me je osećaj da se nešto krije u stanu  i čeka da zaspim kako bi mi iznova selo na grudi. Ranije nisam mogla da definišem  šta je to nešto sve dok na internetu nisam videla Fuselijevu sliku Noćna mora na  kojoj devojka u belom spava sa čudno zabačenom glavom unazad, a na njoj sedi  majmunoliki, crni demon koji se kezi. I svaki put, jer su te paralize uvek iste, otvorim  oči i probudim se, ali ne mogu da se pomerim, kao da mi je telo oduzeto. Zamišljam  demona sa slike kako sedi na meni tako da ne mogu da udahnem. Pretvara se u moje  roditelje, brata, neke čudne nepoznate ljude kojima fale delovi tela ili u mene samu,  kakva sam nekada bila ili kakva ću tek da budem. Ne znam koliko sve to traje. Kada  konačno uspem da se pomerim, poželim da nikada više ne moram da spavam.  

Pomisao na nemogućnost da kontrolišem svoje telo postala je proganjajuća, pa sam odlučila da krenem. Trebalo je još dva puta da zaključam i za svaki slučaj proverim  da li vrata zaista ne mogu da se otvore.  

Ranije nisam bila toliko opsesivna kada su te stvari u pitanju, ali ako dovoljno dugo  živiš sam, to se jednostavno desi. Često sam zamišljala kako se vraćam kući i zatičem  ispred zgrade čitav komšiluk, policiju i vatrogasce jer sam zaboravila da isključim  peglu zbog čega je izgoreo čitav sprat. I onda dolazi i moj zajapureni, debeli  stanodavac kome pantalone uvek spadaju tako da mu se vidi dupe i hoće da me ubije.  

Iznenada se začulo zvono na vratima i prekinulo mi tok misli. Vutra me je udarila na  anksioznost, pa sam se dodatno uznemirila. Provirila sam kroz špijunku kako bih  procenila neophodnost da otvorim i prvo što sam videla bila je mala glava, krupne  svetle oči, bala koja curka iz usta i mokri prsti koji oko njih petljaju. Beba se pomerila  unazad i tada sam videla ženske ruke koje je drže i još jednu glavu, odraslu i veću. Izgledala je kao Svetlanina glava.  

Kosa joj je padala preko ramena i bila zabačena unazad osim jednog izmaltretiranog  pramena koji je uvrtala. Video se beli ožiljak na obrvi od pada na bazenu kada je bila  mala i okrugle lešnik oči koje su gledale pravo kroz špijunku u mene. Postala sam sigurna. To jeste Svetlanina glava. To jeste Svetlana sa nekom bebom na mojim  vratima.  

Kada smo se upoznale, ona je studirala filmsku režiju, a ja dramaturgiju. Ja nikada  nisam bila sa ženom, a ona je slagala da jeste. Obratila mi se na drugoj godini, do tad smo se znale iz viđenja i krišom sam je posmatrala jer mi se činilo da zna sve ono što  ja ne znam. Ja nisam znala mnogo, tako da to i nije bilo toliko teško, tačnije nije Svetlana baš toliko pametna.  

Možda se ne bismo ni zbližile da ona nije dobila zadatak na glavnom predmetu. Trebalo je da režiraju scenu koja prikazuje očaj, zbog čega mi je prišla i rekla:  

– Je l’ si slobodna? Treba mi dramaturg.  

– Jesam, rekla sam previše brzo, toliko da me je danima posle toga mučilo što nisam  sačekala nekoliko sekundi.  

– Treba da se napiše scena koja prikazuje očaj.  

Počela sam da klimam glavom kao da imam tikove. Jedva sam čekala da dođem kući  i zavučem se u krevet.  

– Ti izgledaš kao da to umeš.  

– Zašto?  

– To nam je za ispit.  

– Zašto ja tako izgledam?  

Pokušala je da mi objasni kako ima nečeg u načinu na koji posmatram ljude. Nisam je baš razumela.  

– Koji je rok?  

– Bio je juče.  

Uspela sam da napišem dve strane o devojčici koja čeka na zatvorsku posetu kod tate i ljušti mandarine koje baca po zemlji. Svetlani se žurilo i izgledalo je da bi pristala na  sve. Kada sam joj donela scenu, zgužvala je papire u ranac i zahvalila se. Na ispitu je  dobila sedam.  

Posle toga je počela da mi se javlja u hodniku i to je bilo sve dok se jedno veče nismo srele u Dragstoru na rejvu. Ja sam bila baš pijana jer sam odlučila da od sutra ne pijem. Ona je samo bila pijana i nije donela nijednu veću odluku te večeri. Počele smo da igramo i podelile crveni ekser sa znakom Supermena. Nikada ranije nisam bila sa devojkom, ali te večeri sam htela da proširim svoje iskustveno polje, pa sam je  poljubila.  

Ona nije bila preterano oduševljena, ali nije me ni odbila. Sećam se kako smo otišle u  prostoriju sa lejzibegovima koja je bila potpuno prazna. Mala disko kugla visila je sa  plafona i bacala pahulje. Imala sam utisak da pada sneg. Uhvatile smo se čvrsto za  ruke i počele da se vrtimo u krug. Najpre polako i oprezno, pa sve brže. Svetlana je vrištala od smeha otvorenih usta i rasute kose, zatvorila sam oči i osetila hladnoću  pravog snega koji se topi po vrelom licu. Setila sam se kako su jedne godine tata i  brat isekli jelku iz parka pored zgrade i doneli je kući da je okitimo.  

Izvalile smo se na lejzibegove i pričala sam joj o ukradenoj jelci i kako se mama ljutila što su to uradili i kako sam ja bila srećna što imamo jelku i kako smo se na kraju svi  smejali i jeli prasetinu i palili prskalice koje sam držala tako da su iskre padale po  mojim rukama i peckale me. Bila je to najlepša Nova godina koje se sećam. Svetlana  je pažljivo slušala, umela je da zapamti detalje koje bi posle u razgovoru spontano  pomenula i uvek sam se osećala lepo kada to uradi.  

Provele smo zajedno nekoliko noći. Bila je mekana, topla i mračna, nije volela da  priča o prirodi našeg odnosa. Zaljubila sam se i činilo mi se da postajem, zbog nje,  osoba koja izgleda kao da zna ono što drugi ne znaju. Nisam znala. Posle četiri  meseca sam rekla porodici da smo u vezi. Majčine psovke su bile sočne, brat je  odmahnuo rukama čudno kao da mu nije jasno zašto to uopšte mora da zna. Jedino se otac složio da je to u redu. Ipak, otac je ubrzo umro, ali to nije imalo veze sa mojom lezbo avanturom. Smrt je nešto što se naprosto desi.  

Uglavnom, Svetlana me je posle šest meseci ostavila, udala se za najboljeg druga i napustila fakultet. Mama i brat su se tiho radovali. Otac nije predosetio da će umreti.  

I eto je. Stoji u hodniku zgrade i drži u ruci neku bebu. Svoju ili tuđu. I zvoni. Uporno  zvoni zbog čega pritiskam kvaku i otvaram vrata. Grli me sa bebom koja neobično  mirno podnosi što se gnječi između nas dve i provlači se da uđe. Zatvaram vrata,  stojimo u hodniku, a ona gleda ka mraku dnevne sobe.  

– Šta je ovo... Nema struje?! Umirem od gladi.  

Dok sam mazala krem sir na hleb, gledala sam po frižideru šta još mogu da joj stavim  na sendvič. Bila su tu dva lista šunke koja su dugo stajala. Nisam bila sigurna da li su  za jelo, ali nije ni ona mislila na mene kada me je ostavila.  

Scena koju sam ugledala kroz kuhinjska vrata uverila me da je beba njena. Držala je  jednom rukom i pokušavala da je podoji, ali beba nikako nije htela da se nakači na  njenu veliku tamnu bradavicu. Spustila ju je i zapalila cigaretu, malo preturala po  torbi i pronašla flašicu sa mlekom. Čulo se zadovoljno mljackanje, a ja sam iscedila  majonez preko sendviča, da ubije miris šunke.  

Nastavila sam da još neko vreme virim iz kuhinje i pretvaram se da nešto radim. Primetila sam da je Svetlana smršala, ključne kosti su joj ispale, vene na rukama  iskočile, a crte lica dobile tamne oštrine. I dalje je bila privlačna, oblačila se u crno i imala neku narkomansku, uličnu lepotu. Osetila sam čudnu ljutnju i nelagodnost.  Nisam bila sigurna šta osećam prema njoj, a šta prema sebi.  

Svetlana je prstima obrisala krem sir sa usta dok je zadovoljno jela sendvič. Sagla se  da pomiriše dupe bebi i nastavila da žvaće. Skrenula sam pogled ka zidnom satu sa  rimskim brojevima i setila se da pitam:  

– Kako si znala gde živim?  

– Pitala sam Acu.  

– Nije mi ništa rekao.  

– Rekla sam mu da ti ne kaže.  

Aca je bio naš zajednički drugar, ali sam često zaboravljala da se oni još uvek druže.  Nikada je nismo pominjali. Ja sam se pravila da je mrtva.  

– Izvini, ja sam banula.  

– Nema veze.  

Svetlana me je odmerila.  

– Što si tako sređena?  

Reči su odjednom ispale iz mene sklopljene u rečenicu.  

– Idem kod dečka.  

– Kako se zove?  

Produžila sam tišinu traženjem upaljača da bih se setila kako se lik sa Tindera zove.  

– Stefke.  

Bila sam zadovoljna tim dodatim detaljem o tome kako ne samo da imam dečka, već on ima i nadimak. Svetlana je pitala:  

– Čime se bavi?  

Kratko sam odgovorila da je maser, pa smo ćutale dok je izvlačila pelenu da presvuče  Daru. Ispostavilo se da se tako zove beba. Nisam znala kako da je pitam šta koji kurac ona i Dara traže kod mene.  

– Je l’ mogu da je odnesem tamo da je uspavam? Sva je kenjkava. Je li ti mala, što si  tako kenjkava?!  

Počela je da gnjavi dete i odvela ga u spavaću sobu gde je bio jedan krevet. Ostala  sam sa usranom pelenom i suicidnim mislima. Posle nekoliko trenutaka, izvirila je. S  pamučnom pelenom na glavi izgledala je kao polarni medved koji me gleda iz pećine.  Tako je pokušavala da zasmeje Daru koja je uporno plakala. Rekla je:  

– Vanja, pali ti ako moraš. Mislim, ako ti ne smeta da ostanemo.  

AAAHH BELINDA

Zaista sam mogla da budem normalna i kažem da mi je slomila srce zbog čega ne želim da parazitira u mom bednom, iznajmljenom stanu. Naravno da nisam. Naravno da sam rekla:

– Znaš da možeš.

U hodniku zgrade sam preskočila momka koji je zgrčen spavao na stepenicama naslonjen na hladan, izguljen zid. Već neko vreme je svaku noć provodio tu i nisam znala ništa o njemu. Nije izgledao kao beskućnik, bio je pristojno obučen, ali uvek u frci, sa malim retro telefonom, iscrpljenog lica i pospanih očiju.

Trzao se na iznenadni zvuk otvaranja vrata ili zvonjave telefona i okretao glavu kada neko prolazi. Nekada je bio toliko umoran da je spavao čučeći u ćošku u nekom neprirodnom položaju. Izgledalo je kao da od nekoga beži. Često sam zamišljala kako ga uvodim u stan, večeramo zajedno, pijemo pivo, on mi priča svoju životnu priču i zahvaljuje što sam tako dobra osoba. Ništa se ni približno tome nikada nije desilo.

Ispred zgrade sam se spustila asfaltiranom stazicom koja je vodila do kontejnera. Iza njega je bilo dečije igralište na kome su se lik i riba izvaljeni na klupici vatali. Dok su se ljubili, ona ga je opkoračila tako da mu se trljala po butinama, virile su joj crne gaće sa belim srcima u koje je on pokušavao da zavuče ruke, a ona ih je kroz smeh vraćala na svoja leđa. Između dva drveta bila je razapeta žica i na njoj je komšinica koju nisam poznavala prostirala veš. Imala je dugačku cigaretu u ustima. Pepeo je leteo po posteljini.

Zavrljačila sam kesu sa pelenom, kesa se otvorila i pelena je pala na parčiće hleba pored kontejnera. Zastala sam i osetila da me neko gleda.

Kada sam podigla pogled, susrela sam oči mršavog momka u majici na kojoj je raznobojnim flomasterima bilo napisano IV-2 kako stoji na parkingu sa dignutim rukama na crnom džipu dok ga dva pandura trkeljišu. Jedan mu je rovario po džepovima, drugi se smejao dok je pričao preko telefona. Videla sam kako mršavi gleda u mene dok se udaljavam.

Prošla sam pored svog prljavog, belog punta i spustila brisače koje je neko podigao jer sam parkirala ukrivo. Morala sam to da uradim jer je na asfaltu bila rupa. Nisam mogla da procenim kako je rupa nastala. Već je bila ispunjena sitnim đubretom i plastičnim flašama. Zamišljala sam kako se rupa povećava i guta parking, pa Konjarnik, zatim ceo Beograd, i čitavu Srbiju, i kako strani mediji izveštavaju o zemlji koja je jednog dana nestala, strahujući da će rupa da proguta ostatak sveta, što se na kraju i desi.