Sve do narednog leta Luk je pucao od sreće što je uradio tako bitnu stvar. Spasao je život biljci koju je sasvim sigurno čekala sudbina da te snežne zime ogreje čika Tominu staru ćelu. Drvo je raslo, razvijalo se i Luk se nadao da bi uskoro mogao da ubere poneku trešnju sa njega. Čitao je da trešnja daje prve plodove tek u četvrtoj godini, što mu je bilo nezamislivo dugo. Međutim, godine su bile spakovane u onaj brzi voz i proletale su mu pred očima.

Njegovo tajno drvo niko nije otkrio, ali ono nije napredovalo kao što je čitao da bi trebalo. Bilo je manje, stablo mu je bilo tanje nego što bi trebalo, a krošnja nije bila tako krupna kao one u knjigama. Mislio je da je to zato što je imalo tako težak početak. Svet je odbacio ovo drvo, ispljunuo ga kao neplodnu košticu u jarak kraj puta, zaboravljenu i ništavnu. Tog proleća je nakon cvetova video zelenkaste, svetle plodove kako se stidljivo kriju u lišću. Postajali su sve crveniji i crveniji, a na leto su potamneli. Nakon toliko vremena jedva je čekao da proba svoju, očigledno nekakvu čudnu vrstu trešnje koja niti je ličila na one u časopisima, niti na one u čika Tominom vinogradu.

Flo je bila uz njega kad je ubrao prvi plod sa drveta. Krošnja je skoro dosezala do vrha nevelikog kokošinjca. Po svim pokazateljima njegova tajna bi uskoro mogla biti ponosno otkrivena. Čupnuo je tamnocrvenu kuglicu sa peteljke i stavio je u usta. Ukus je bio mešavina slatkog i kiselkastog. Pojeo je dosad u životu na gajbe trešanja, ali ovakvu još nije okusio. Nešto u pozadini uma ga je kopkalo. Odjednom mu je iz nekog razloga u glavi odzvanjala čika Tomina rečenica od pre par godina: „Doduše, bilo je tamo i par višanja.”

„Mama, mama, mama!”, odjekivao je Lukov glas prostranim dvorištem imanja. Trčao je dok je Flo jurcala u cikcak ispred njega i duboko i isprekidano lajala. Oko njih je topao letnji dan sve obavijao punim sjajem.

Utrčavši kroz predsoblje u kuću, uzviknuo je: „Mama, molim te reci mi šta je ovo?” Zastao je i dahtao duboko i uzbuđeno. U ruci je držao nekoliko crvenih plodova. Poslao je još jednom isto pitanje praznoj kući. Trkom se sjurio u kuhinju, ali je ona bila prazna. Flo je odjurila uz stepenice da proveri sprat, ali su ubrzo shvatili da u kući nema nikoga. Frižider, sinulo mu je. Međutim, tamo su bile samo starije poruke; jednim potezom ih je skupio i bacio u kantu za smeće. „Gde su svi?”, upitao je Flo, ali je ona samo gledala u njega nakrivljene glave, verovatno se pitajući isto to.

Izašao je iz kuće, ali nije znao kuda da krene. Trebalo bi da su svi tu, osim možda oca ako je imao nekog posla u polju. Danas je nezvanično prvi dan sezone kupanja na kanalima, ali retko se dešavalo da se ljudi tih prvih dana zapute tamo; obično sačekaju da još malo otopli. Prema dobro poznatoj priči jedan čovek je tih najranijih dana leta – a te godine je peklo već krajem maja – skočio u kanal u povratku iz njive ne mogavši da izdrži vrućinu. Nakon dva dana ljudi su pronašli njegov traktor kraj kanala, usamljen i razjapljenih vrata, a ubrzo su i pecaroši iščeprkali njegovo telo zaglavljeno u trsci. Voda ga je, zajedno sa srcem koje je stalo u trenu kad ju je dotaklo, odnela nizvodno, skroz do jezera. Navodno su taj dan, njemu u čast, prozvali prvim danom kupanja, mada Luk nikad nikog nije video da je u tom periodu ušao u vodu.

Škola je završena za ovu godinu, tako da nije imao predstavu gde bi brat i sestra mogli da budu. Uvek je vrludao puteljcima svog sveta, ali je bio svestan prisustva njih dvoje u kući i na imanju. Uvek su se muvali tu negde, sami ili sa svojim drugarima i drugaricama. Mama je, ako nije bila u svom krojačkom salonu u selu, uvek radila nešto po kući, a slobodno vreme volela je da provodi među cvećem u svojoj baštici. Luk se odjednom oseti nelagodno, zbunjeno. Kao da mu je praznina velikog imanja odjednom sela na ramena.

„Flo, nemam pojma gde su svi nestali”, rekao je gledajući u daljinu, tragajući za nekim ljudskim obličjem. Pas je zacvileo iz dubine grla i seo pokraj njega.

Čekali su neko vreme u dvorištu. Luk je pokušao da se igra sa Flo, da joj baca štap i njenu krpenu loptu, ali to nije dugo trajalo; oboje su bili zabrinuti što nikog nema. U očevoj radionici je kratko razgledao svoj najbolji drveni mač i pokušao da smisli šta još na njemu da dotera, jer savršenstvo uvek iziskuje još malo rada, pa još malo, i nikad kraja. Sve vreme je bacao pogled preko ramena na kapiju i osluškivao da li neko stiže iz daljine. Postao je previše nestrpljiv. Prošlo je već nekoliko sati, a ni od koga ni traga ni glasa. Nije bilo pametno da proverava na nekom od susednih imanja. Već je počelo da se smrkava, a jedno od glavnih pravila svih porodica u okolini bilo je da deca ne smeju nigde sama po mraku.

Noć je pristizala, spuštala se iz prikrajka i sa neba lagano otklanjala svetlost. Luk je sa Flo ušao u kuću. Bio je gladan, pa je pojeo malo šunke i hleba, a Flo je dobila ostatke od jučerašnje večere. Zatim je zalio svoju večeru hladnim mlekom i na podu dnevne sobe prelistavao očev magazin koji se tu zatekao. Flo je zadremala pored njega, a on ih je u jednom trenutku oboje pokrio ćebetom i duboko su zaspali. San je bio isprekidan, mučan, trzao se i budio. U jednom momentu je skočio na noge, jer je mislio da je nešto čuo. Flo ga je samo mirno gledala kao da govori: „Bez uzbune, mališa, čuvam ja stražu.” Pomazio ju je po glavi i ušima, prebacio se na dvosed i ponovo zaspao, a ona mu se sklupčala kraj nogu i pridružila u snu.

Sanjao je kako stoji na obali kanala. Nije znao kako je tu dospeo. Samo je stajao i gledao u svetlo i pomalo maglovito jutro. Površina vode je bila savršeno mirna, kao nekakvo tamno ogledalo. Video je svoj obris i nešto pokraj svojih nogu. Lagano, kao da vreme protiče nekoliko puta sporije, pogledao je pored sebe i na tlu ugledao pletenu korpu punu višanja. Bile su rumene, tamne, kao da će svakog trenutka puknuti od zrelosti i pustiti krv u kanalsku vodu. Podigao je korpu uhvativši je za ručke, a one kao da su bile pletene od nečije smeđe kose umesto pruća. U njoj je bilo toliko višanja da su počele da padaju sa vrha gomile dok ju je podizao. Kotrljale su se, jedna po jedna i pljeskale po površini vode. Luk je iznenada osetio kako ga steže ogroman strah, a tako je želeo da proba ove sočne višnje. Verovatno bi bile nešto najlepše što je u životu okusio. Naglo je izvrnuo korpu i mutna voda je gutala svaku višnju koja bi dotakla njenu površinu. Nestajale su negde u dubini.

Sve je krenulo da beli. Svetlo jutro je teralo slabašnu izmaglicu i pretvaralo sve u belinu. Bilo je toliko svetlo da više nije mogao da drži oči otvorene. Zatvorio ih je naglo i bolno i čuo Flo kako laje u daljini. Uzbuna, pomislio je. Negde je uzbuna. Flo je najbolji stražar kog je ikada video i kad ona kaže da je uzbuna onda vam je bolje da reagujete! Otvorio je oči i video je kako stoji na zadnjim nogama. Gledala je kroz prozor dnevne sobe na prednji deo dvorišta i kapiju. Cela prostorija bila je obasjana jakim belim svetlom; kao da je svanulo nekakvo veštačko jutro pod lampama koje su zamenile sunce. Skočio je na noge i u tom trenutku neko je glasno ubacio ključ u bravu i uleteo na ulazna vrata. Otac je stajao na prelazu iz predsoblja u ostatak kuće. Tamno obličje u isprljanom radnom odelu, kao da je upravo došao sa njive. Lice mu je bilo mokro, a oči crvene.

„Luk, jesi dobro, sine? Došli smo po tebe, svi su već odavno u bolnici...” Nije stigao da završi rečenicu, zajecao je i pokušao na silu da se smiri.

Luk je zbunjeno gledao u oca. „Nije nikog bilo celo poslepodne. Gde ste svi? Ko je u bolnici?”

„Tvoja sestra”, zastao je. Pronašao je neki tračak smirenja u dahu i nastavio: „Išla je na kanal. Nema je više, Luk. Mislim da je više nema.” Dok je to izgovarao, Luk je prvi put u životu video kako mu se otac raspada pred očima. Flo je zalajala i prišla mu dok je plakao. Nikad nije video oca da plače, nije znao kako to izgleda.

Očev prijatelj ih je vozio u bolnicu. Luk je hteo da povedu i Flo, ali je svejedno ne bi tamo pustili, pa je ostala u kući. Nasuo joj je vode u činiju pre nego što je izašao. Dok su jurili zemljanim putevima utonulim u noć, tišina u automobilu bila je prejaka. Pretila je da ih sve uguši i ostavi survane negde pored puta. Čulo se samo brujanje motora i poneki očev pokušaj da udavi jecaj u sebi.

Njegov prijatelj ih je spasio od guste, preteće tišine i objasnio Luku šta se dogodilo: sestra je otišla na kanal sa nekoliko drugarica i drugova. Hteli su da razbiju kletvu i otvore sezonu kupanja, kako je objasnila jedna od drugarica kroz plač. Kupali su se i sve je bilo u redu, ali odjednom sestru niko nije mogao da vidi. Vikali su i tražili je. U jednom trenutku je jedan od drugova ugledao balončiće pri sredini kanala i skočio u vodu. Kada je došao do nje, ona je plutala mirnog lica, jedne noge upetljane u podvodnu travu, kao da je zajedno sa njom i kanalskim dnom plesala ujednačen i neraskidiv ples. U pomoć su priskočili još jedan drug i drugarica i njih troje su je jedva odvojili od dna. Veštačko disanje i oživljavanje nije uspelo i jedno od njih je biciklom odjurilo po pomoć. Odvezli su je u bolnicu, ali tamo spasa nije bilo.

Hladni bolnički hodnici puni pločica i belih zidova pretežno su bili tihi. Kroz njih je strujala nekakva neobična tišina. Povremeno bi je prekidali udaljeni koraci drvenih klompi. Luk je gledao u pod prekriven svetlozelenim pločicama. Majka je sedela pored njega, brat je spavao na klupi držeći glavu u njenom krilu, a otac je sedeo naspram njih. Nije mogao da im gleda lica. Povremeno bi mu pogled skliznuo na brata čije ga je uspavano i makar trenutno bezbrižno lice umirivalo. Čekali su da preuzmu sestrino telo, tako je Luk čuo kad su im doktori rekli. Doktor, koji kao da je došao negde iz podruma, bledog lica i izbečenih očiju ispod zelenkaste najlonske kape, rekao je da samo malo sačekaju i da će sve brzo biti spremno. Šta će biti spremno, pitao se. Doktorovo lice ukazivalo je na to da je on ovu ili sličnu rečenicu izgovorio već nebrojeno puta. Kao kada slušate popa kako po hiljaditi put istog dana izgovara reč amin ili neku molitvu, pa ne možete da se ne zapitate da li on istinski veruje u te reči dok izlaze iz njega tako blede i nejake, zbrzane i izlizane.

Vrtlog je bio prebrz. Sve se dešavalo tako spontano i organizovano kao da su svi ljudi svakodnevno uključeni u smrt oko sebe i znaju sve šta treba da se radi. Neki ljudi iz pogrebnog preduzeća već su čekali u prijemnom hodniku bolnice, a niko im ništa još nije javio. Luku su delovali kao lešinari iz nekog crtanog filma, ali nije mogao da se seti kog. Sestrin prijatelji su otišli kućama, izbezumljeni su nestajali jedno po jedno sa bolničkog svetla daleko u noć. Otac i majka još uvek nisu otišli da prepoznaju sestru i potvrde doktoru iz podruma da je to ona. Sve oko njih se vrtelo i odvijalo zapanjujućom brzinom, a niko još uvek nije potvrdio da tamo leži njegova sestra.

Luk je u džepu napipao nekakve kuglice i nesvesno ih prevrtao prstima zagledan u pukotinu u podu kraj stopala. „Doduše, bilo je tamo i par višanja”, prošlo mu je ponovo kroz glavu. Pogledao je u majku koja je bila izgubljena negde u praznini: „Mama, molim te reci mi šta je ovo?” Iz džepa je izvukao jednu tamnocrvenu kuglicu i pružio joj.

Bez razmišljanja je prihvatila voće od Luka i stavila ga u usta. Zagrizla je i lagano zatvorila oči. „Ovo je višnja, sine”, rekla je tiho, glasa iznurenog od plakanja. „Otkud ti višnje?”

„Imamo drvo iza kokošinjca. Posadio sam je pre par godina i potajno brinuo o njoj. Bila je mrtva, ali je oživela”, dok je objašnjavao primetio je kako se mami lice steže od bola pri rečima „mrtva” i „oživela”, pa je brzo nastavio dalje: „Mislio sam da je trešnja. Danas sam je prvi put probao i uopšte mi nije ličila na trešnju.”

„Jesi čuo ti ovo?”, majka je upitala oca podigavši pogled ka njemu. „Iza kokošinjca imamo višnju koja je prvi put rodila.”

Otac podiže glavu, zagleda se u nju, pa u Luka, pa u bratovo mirno, usnulo lice. „Je l’ imaš i za mene jednu?”, pitao je i niz lice mu opet kliznuše suze.