Opasan je osećaj sigurnosti koji vas ispunjava onda kada sve stavljate na papir. To je lažna sigurnost. Usled opsesije računicama, brojanjem, kontrolom, sa sedamnaest godina završila sam u bolnici. Iznenada je moje telo poprimilo ženske obrise, a kilogrami su munjevitom brzinom počeli da se talože. Oni bi se kasnije verovatno ravnomerno rasporedili po čitavom telu, ali ja to tada nisam znala, pa me je obuzela panika. Promena je bila prenagla, a brzina kojom je nastupila vrtoglava. U mojoj porodici često se moglo čuti kako smo mi jednostavno malo puniji, ali ja to sebi nisam želela da dopustim. Želela sam da budem neko ko uzde drži čvrsto u rukama, nisam prihvatala da „je to sada jednostavno tako“ i prestala sam da jedem. Želela sam da budem neko ko je samosvestan, ko ima snagu volje.
Umesto toga, završila sam u bolnici s pet mršavih devojaka. Njih sam mogla da nazovem mršavicama, ali ne i sebe. Ono što sam u ogledalu videla bila je krupna devojka sa obličjem kita, čak i onda kada je vaga pokazivala manje od četrdeset kilograma. Ta brojka i prebledelo lice moje majke ukazivali su na to da odista jesam mršava. Međutim, kad god bih opipala svoju zadnjicu ili stomak, utisak bi bio drugačiji – sve je delovalo mlitavo, neobično, naduto.
Psihijatrica Bruks je to definisala kao jednu vrstu psihoze.
Pet mršavih devojaka i ja bile smo u istoj grupi u bolnici gde smo zajedno živele. Bilo je tu i drugih grupa, u kojima je bilo dečaka i devojčica drugačijih konstitucija, ali smo s njima retko dolazile u kontakt. Bile smo u programu u okviru kojeg su naši roditelji prisustvovali terapiji kada god je to bilo moguće, kako jaz ne bi bio preveliki kada dođe trenutak da nastavimo svoj život kod kuće. Kada se to tako predstavi, deluje kao da smo po prijemu u bolnicu svukle jaknu koju ćemo kasnije ponovo moći da obučemo. Kao da naši životi jedno kratko vreme nisu postojali.
Tokom tog vremena od lekara smo dobijale savete da ne kupujemo garderobu, da se ne fotografišemo i ne snimamo, jer trenutno nismo u svom najboljem izdanju. Mi, šest defektnih devojaka, nismo išle u školu, nismo imale hobije, niti prijatelje. Bile smo na pauzi, u nekakvom prelaznom periodu.
Jednom smo pet mršavih devojaka i ja u bolnici dobile zadatak da od užeta napravimo krug onog obima kog mislimo da je naš struk i položimo ga na pod. Kasnije smo mogle da stanemo unutar kruga da vidimo da li smo ispravno procenile. Potpuno skoncentrisane sedele smo na podu i gledale u svoje stomake, pa u uže, i tako ukrug. Naša bolest nalaže da se sve radi tačno i precizno, pa smo tako i ovaj zadatak obavile s potpunom posvećenošću. Naši roditelji su stajali sa strane i gledali.
Tu je bila Mia, koja je pokušala da zategne uže oko struka i tako ga svuče preko kukova i položi na zemlju u istom obliku. Imala je bogatu porodicu, otac joj je bio advokat i na svakoj porodičnoj sesiji bivao je sve nestrpljiviji, stalno je govorio da smatra da bi proces oporavka mogao biti efikasniji. Majka, inače direktorka neke
finansijske institucije, neposredno po prijemu u bolnicu poklonila joj je konja, kog Mia još uvek nije videla i koji usamljen pase na pašnjaku iza njihove vile. Povremeno bi dobijala poruku s fotografijom životinje, koja je, gledajući preda se, svaki put delovala sve tužnije. Ispod fotografije uglavnom bi pisalo nešto poput: „Lepotan pita kada ćeš se vratiti kući“.
Tu je bila i Kim, koja je na podu ležala ispružena i skoncentrisana. Sa strane su stajali njen visoki i nezgrapni otac i njena bledunjava majka, koji su uvek bili obučeni kao da su pošli na planinarenje. Bili su to roditelji koji bi se tokom sesija uvek povukli ustranu i koji bi se izvinjavali i kad treba i kad ne treba. Na primer, u jednom trenutku razgovarali smo o vikendu koji je Kim provela kod kuće radi „privikavanja“ na život van bolnice. Kim je ogorčeno viknula kako je njen otac proveo vikend grickajući keksiće na kauču. Njeni bezlični roditelji na to ustuknuše. Otac je promrmljao nekakvo izvinjenje, na šta ga je majka upitala da li je zaista istina da je celog vikenda jeo keks. „Koliko tačno? Jedno pakovanje? Dva?“
„Dva pakovanja za jedan vikend“, promrmljala je Kimina majka.
Neko od prisutnih roditelja priznao je da to zbilja jeste mnogo. Moja majka je na to dodala kako je i ona s vremena na vreme jela keks, ali da to svakako nije ništa nenormalno. Otac se pobunio da je njegova žena preterala, te da je ipak pojeo samo jedno pakovanje, što je rezultiralo time da smo većinu vremena proveli razgovarajući o njegovim navikama u ishrani.
„Ovo baš i nije efikasno“, primetio je Mijin otac.
Tu je bila i Fiona, koja je svoj krug brzo napravila. Roditelji su joj bili preplanuli od solarijuma. Kosa njenog oca bila je izblajhana i nameštena u „jež-frizuru“, kao da je iskočio iz muzičkog spota iz devedesetih godina, zajedno s majkom, u čijoj je kosi bilo crnih umetaka koji su dosezali do bokova. Uprkos velikoj pažnji koju su posvećivali svom izgledu, na njihovim licima umor je bio najuočljiviji.
Zoina majka nije uspela da se uzdrži, a da svojoj ćerki ne pomogne. „Napravi uži krug, još uži“, vikala je sa starne kao trener. I sama je bila psihologica i delovalo je kao da ju je toga stid. Prilikom predstavljanja jecajući je ispričala da je njeno zanimanje da pomaže drugim ljudima, premda sopstvenoj ćerki nije uspela da pomogne. U naručju je držala svog petogodišnjeg sina, koji je posmatrao terapiju sa užadima kao da je neka zabavna igra.
„Mišel“, pokazalo je dete svojim debeljuškastim prstom.
„Da“, rekla je Zoina majka detinjastim glasom, „to je Mišel.“
Mišel je devojka koja je najduže bila u bolnici. Mesecima je bila u takozvanoj fazi poricanja, fazi u kojoj nikako nije mogla da prihvati da ima mentalni poremećaj. Zbog toga je najpre završila na gastroenterološkom odeljenju, nakon čega je ostala u bolnici radi opsežnog pregleda creva. Usled sopstvenog ubeđenja da ima problem sa stomakom, a ne s glavom, nehotice se poigravala s lekarima. Zato je ova faza pogrešno nazvana fazom poricanja, iako bi „faza pronicanja“ bio mnogo prikladniji naziv. Njeni roditelji su radili u prosveti, te su sve što su doktori govorili kao gonjeni nevidljivom silom zapisivali u svoje sveščice. Imali su još četvoro dece, starosti između deset i dvadeset godina, koja bi se povremeno pridruživala roditeljima na ovim sesijama.
Moja majka je takođe stajala sa strane. Svako malo bi mi palcem signalizirala da je sve u redu, mada joj je retko polazilo za rukom da zadrži suze. Silom prilika bila je primorana da me bodri, kao što je to činila i tokom trke na kojoj sam učestvovala nekoliko nedelja ranije. Njeno prisustvo na trci me je iznenadilo. Inače nikada nije dolazila na sportske aktivnosti, a tog dana je čak i jedan deo rute pokraj staze istrčala sa mnom. Kasnije mi je rekla da je to uradila jer sam bila toliko mršava da je bila ubeđena da ću se srušiti.
I u bolnici mi je, stojeći postrance, dovikivala: „Svaka čast“, glasom zagušenim od suza i šmrcanja.
Svi roditelji izgledali su različito, imali su različite poglede na život i životne standarde, mada su svi bili beli i pripadali višoj klasi. Ipak je lečenje od nevidljive bolesti bilo skup hobi. Nas, devojke zaokupljene merenjem obima struka užetom, bilo je teže razlikovati, jer smo bile senke. Senke sa istim ciljem i istim simptomima. Kad god bi nekoj od nas sinula neka ideja, druge bi pokazale sklonost da tu ideju usvoje, zbog čega smo sve više ličile jedne na druge. Izgledalo je kao da polako postajemo jedno, stopljene u koščatu lopticu od paperjaste kose, šest srca usporenih otkucaja i previše tvrdoglavosti. Ta loptica sanjala je o tome da bude skočica, ali trenutno za to nije bila u stanju.
Kada smo završile, zamolili su nas da stanemo unutar kruga od užeta. Kad vratim film, ovaj trenutak bi se jedino mogao opisati kao urnebesno smešan, premda za naše roditelje to svakako nije bio. Oni su gledali u džinovske krugove na zemlji i svoje ćerke koje u njima deluju kao tačkice – svaki je bio tri do šest puta veći od nas samih.
Kada sam ušla u dedinu sobu, ugledala sam ga kako stoji kraj prozora s rukama u džepovima i zavojem oko ručnih zglobova. Posmatra ptice, statue, park, male ljude koji u grupama od po dvoje ili troje šetaju i ne skreću s krivudavih staza. Možete ih dugo posmatrati, ali ćete ih retko videti kako se sudaraju, baš kao što se ni automobili na parkingu ne sudaraju često. Jarka sunčeva svetlost obasjava ga poput reflektora na pozornici. Neki fotograf bi verovatno zamerio preveliku količinu pozadinskog osvetljenja. Na internetu sam pročitala da postoji veza između nasukavanja kitova i aktivnosti sunca. Kitovi se, baš kao i ptice selice, u prostoru orijentišu zahvaljujući Zemljinom magnetnom polju. Međutim, sunčeve pege i baklje ometaju magnetno polje, što zbunjuje kitove.
„Kako si, deko?“ Pažljivo mu dodirujem ruku. Uvek se bojim da ga ne uplašim, mada bi to možda i bilo dobro, možda bih ga tako trgla iz tog njegovog razvučenog, sumornog sna.
„Usamljeno“, odgovorio je. „Šta si rekao?“
„Usamljen sam“.
Kao dete sam u sobi imala knjigu koja se zove „Sam na svetu“. Moja majka ju je stavila na policu za knjige jer ju je volela kao dete. Retko sam je čitala. Prvi put sam posegnula za njom tek kada sam imala oko jedanaest ili dvanaest godina, u ranoj fazi puberteta, bila ljuta na sve oko sebe i osećala se kao da sam se našla usred nekakvog haosa iz kojeg nisam umela da pobegnem. Popela sam se na sprat, sela pored svog mede, visokog čitav metar, i dohvatila tu knjigu s police. Želja da je pročitam obuzimala bi me svaki put kad sam prolazila kroz neku unutrašnju krizu, jer joj je naslov bio izrazito prikladan. Bila sam ubeđena da nikome neću nedostajati dok budem čitala, ali nikada ne bih dogurala dalje od prve stranice, na kojoj se mastilo u međuvremenu razlilo tako da su reči postale nečitljive, jer bi moja majka već sedela pored mene. Premda bi obmotala ruke oko mene, pokušavajući da deluje utešno, iza usana je verovatno krila smeh jer njeno dete pokušava da privuče pažnju čitajući knjigu koja se zove „Sam na svetu “.
„Sve je u haosu“, rekla sam glasom prigušenim između uha medveda i majčinog pazuha.
„Da“, prošaputala je.
Na zidu je pukotina od kreča koja deluje veće nego ranije. Ne odgovaram dedi jer ne želim da govorim neistine. Istina je da je sam. Mogla bih kvazi-filozofski da mu kažem da smo, suštinski gledano, svi sami, ali ni to ne bi bilo sasvim tačno. Jer suštinski i jesmo, ali on zaista i jeste sam u ovoj sobi koja liči na sobu omladinskog hostela čijeg prethodnog stanara gotovo da još možete videti, a narednog namirisati, i na čijem prozoru posle sumraka možete ugledati jedino sopstveni odraz. Odraz sedamdesetpetogodišnjaka, psihijatrijskog pacijenta, s rukama u džepovima, u nepravilno zakopčanoj košulji.
Pre mnogo godina na spratu ispod bila mi je zadata vežba sa ogledalom. Svaka devojka stajala je u zasebnoj kabini samo u gaćama. Budući da smo bile jako osetljive i krhke, lekari su koristili mnogo umanjenica, ne želeći da nešto predstave kao veće nego što je zaista bilo. Psihologica, koja nam se obraćala preko mikrofona, hrabrila nas je da se pogledamo u velikom ogledalu na zidu. Njen glas dopirao je do nas kroz otvor ispod vrata: „Pogledajte svoja stopala, osmotrite njihov oblik, njihovu boju, detalje.“ Osećaj koji je to skeniranje sopstvenog tela pružalo nikako nije bio umirujuć. Pre je delovalo kao da vas probadaju noževima. „Pogledajte svoja kolena, usmerite pažnju prema njima, zadržite pogled.“ Pogled prema svakom narednom delu tela bio je kao novi ubod. Osećaj gađenja bio je nesnosan. „Prelazimo na butine, pogledajte ih, pokušajte da budete objektivne.“ Nije mi polazilo za rukom da se ogledam, telo mi je drhtalo, živci su vrištali, pa sam automatski zatvorila oči. Kada bih pogledala, sve što bih videla bio bi beli, naborani, rastegnuti stomak. Videla sam samo jedan deo tela. Najčešće sam u hladnoći sedela leđima naslonjena na ogledalo, rukama grleći podignuta kolena. Niko nije proveravao da li radimo vežbu, tako da je većina devojaka radila isto. Potiljka naslonjenog na ogledalo i zatvorenih očiju slušale smo umilni glas psihologice.
Razočarane još jednim neuspelim pokušajem iščekivale smo kraj vežbe, nakon čega bismo brzo ustale, pokušavajući da delujemo kao da smo je u celosti odradile. Moj deda stoji ovde, u sobi od 24 kvadratna metra, držeći svoje ranjene ruke u džepovima i puštajući glasove lekara, drugih pacijenata i članova porodice da kraj njega prohuje. Seda uz ogledalo, ne učestvuje više, ne može više da učestvuje. Ja nisam učestvovala jer sam smatrala da je tako bolje za mene, a on jer od njega više ništa nije ostalo. On više nije niko. U sopstvenom odrazu ja sam videla samo stomak, a on verovatno samo prazninu.