Jučerašnjeg dana se sećam kao da je bio juče. U Briselu sam uzeo voz do Haga – dva voza zapravo, jer sam morao da presedam – samo da bih video jednu jedinu sliku.
Demon opsesivne želje me je toliko obuzeo da sam jednostavno morao da odem.
Ali, putovanje je bilo daleko od onoga što sam zamišljao – lepo, opušteno putovanje u Holandiju – a to sam shvatio odmah posle izlaska iz hotela, pošto sam ostavio sve i svakoga iza sebe.
Zamalo da na briselskoj Gare du Nord uđem u pogrešan voz jer sam se sinhronizovao na raspored Gare Central, tako da sam se umesto kupovine preko veb aplikacije odlučio za staromodni šalter sa starijim gospodinom s druge strane stakla koji je bio toliko ljubazan da mi odštampa ne samo karte, već i detaljan red vožnje (Toliko je bio ljubazan da sam isprva pomislio da mi uopšte neće naplatiti, a onda me je sve ukupno koštalo 90 evra).
„Šta bi uopšte moglo da krene naopako?”, sećam se da sam pomislio kad sam na taj način izgubio skoro jedan sat na stanici, a onda sam se setio da sam zaboravio da proverim radno vreme muzeja Mauritshuis u koji sam nameravao da odem: „Šit, neću uspeti da stignem na vreme!”. Dok sam stajao na peronu i nervozno pušio, nisam više bio siguran da li sam na pravom putu. I, kad je voz stvarno došao, nisam mogao da verujem da zaista krećem.
Ali, vagoni su poput vranaca jurnuli u galop popodneva, tako da sam posle sat vremena čitanja i sat vremena putovanja naposletku stigao do Brede (holandskog mesta sa slovenačkim imenom). U Bredi sam skoro zakasnio na vezu sa sledećim vozom zbog kašnjenja ovog prvog na koji sam zato bio primoran da se vratim jer je i on išao za Hag, ali na južnu, a ne na centralnu stanicu, a samim tim sve dalje od muzeja koji se već polako zatvarao.
Iznad nas na kontinentu niska oblačnost iznad podle kapitalističke industrije koja se prostirala pored železničke pruge zajedno sa nekoliko kuća od opeke – a na čistom nebu iznad hladnog zimskog mora, u daljini vedar, prečisti zalazak sunca koji je očistio moju dušu od crnih sumnji koje su me razjedale da možda neću uspeti tako da su se oblaci mojih misli preokrenuli u pravom smeru i zajedno s vetrom raširili jedra nadahnuća.
Na stanici u Hagu shvatam da neću uspeti, bar ne pešice, tako da uzimam prvi taksi koji naiđe. Vožnja kroz spori saobraćajni špic me je samo učinila još nervoznijim, ali turski taksista u kineskoj kožnoj jakni dovezao me je do Mauritshuis-a baš u pravi čas (vožnja je koštala deset evra, a ostavio sam i bakšiš, jer je žurio koliko god je mogao uprkos tome što uopšte nije razumeo razlog moje žurbe).
Ili, skoro u pravi čas, jer su dobri ljudi koji tamo rade, od čuvara ispred ulaza do kustosa u galeriji, želeli da me ubede da sam zakasnio pošto zatvaraju za petnaest minuta. Čak je i devojka na biletarnici u duhu protestantizma pokušala da me ubedi da se ne isplati:
„Da li je zaista vredno platiti punu cenu za ulaznicu ako imate na raspolaganju samo petnaest minuta vremena?” Usput, cena ulaznice je bila petnaest evra.
Značajno sam joj odgovorio da sam došao samo da vidim jednu sliku – pogledala me je kao da sam stranac, što sam, slučajno, zaista i bio, a zatim upitala: „A koju sliku?”
„Češljugar”, odgovorio sam. Nije joj bila poznata.

Uzeo sam ulaznicu zajedno s planom muzeja i brže od lifta poleteo uz stepenice - dvostruko stepenište s prelepim... ma, nema vremena sad za to - dok su me svi začuđeno gledali, jer su išli u suprotnom smeru, muzej se, naime, zatvarao. Na drugom spratu sam skoro trčao iz sobe u sobu tražeći ono zbog čega sam došao, tako da sam uplašio mnogo bolje obučenog čuvara koji je počeo da me prati.
I, iznenada sam je našao.
Het puttertje, sama po sebi ništa posebno, trompe-l-oeil s pticom u prirodnoj veličini koja je privezana lančićem za svoju posudu za hranjenje, s potpisom u donjem uglu: C.FABRITIVS 1654. Ali, meni u tom trenutku - sve.
Razlog zbog kojeg sam napustio književne radionice u Briselu i krenuo u Hag gonila je želja koja se veštački i umetnički napajala iz romana koji sam čitao – Češljugar Done Tart – jer se u mojoj opsesiji, toga sam kasnije postao svestan, ogledalo ono što je opsedalo protagonistu romana. Teo »Potter« Deker je uzeo sliku i čitavog života ju je skrivao kao uspomenu i sećanje na majku koju je izgubio u eksploziji u njujorškoj galeriji gde je slika gostovala – eksploziji koja je odjekivala poput one koja je ubila Fabricijusa, srušila njegov atelje i pokopala većinu njegovih slika one godine kad je naslikao Češljugara.
A sad je ta slika bila ovde ispred mene, a nemiran pogled je bežao sa slike prema satu pitajući se koliko još minuta, možda čak sekundi, imam pre nego što se muzej zatvori.
U tom trenutku mi se obratio demon:
„Uzmi je, učini je svojom, tvoja je!”
I stvarno sam želeo da je uzmem i učinim svojom. Znate već, ona luda želja da stvari, a ponekad i ljude, posedujete. Ali, uopšte nije reč o užitku posedovanja, već više o užitku opsesije koja te pokreće. Ljubav zbog ljubavi. U mom slučaju: ljubav prema obožavanju te slike češljugara koju je napajala ljubav prema istoimenom romanu.
Zbog toga sam to učinio.
Uzeo sam voz za nazad i pokušao da se opustim dok sam žvakao burger (dva i po evra iz samoposluživanja Febo). Vagon je bio skoro prazan – dva mladića su puštala neku arapsku tehno muziku, ćutljivi sveštenik obučen u belo je nepomično sedeo i čitao novine, četiri tinejdžera u nemogućim bojama su razgovarali – tako da sam odlučio da pogledam svoju nagradu.
Pogledao sam sliku koju sam uslikao svojim telefonom, a zatim iznenada shvatio da na slici postoji jedva vidljiv lanac koji vezuje ne samo pticu za posudu kojoj se ona zbog toga neizbežno uvek iznova vraća, već i slikara za njegovu sliku i umetnost slikarstva uopšte, autorku romana za lik koji je stvorila preko opsesije slikom, i mene za sliku u koju sam se zaljubio preko ljubavi prema njenom pisanju zbog koje sam uopšte krenuo na ovo celodnevno putovanje iz Brisela u Hag i nazad.
 

Pomislio sam na sopstvene lance kojima me moj demon vezuje za pisanje: bez obzira na to koliko mislim da sam slobodan, uvek se iznova vraćam tom spisateljskom zanatu bez kojeg ne mogu da postojim – baš kao jedan takav češljugar - piskaralo koje može da odleti kuda želi, ali će se uvek iznova vraćati na isto mesto.
Ali, zar umetnost nije upravo to? Naći tu jednu stvar od koje možeš da napraviš svoju opsesiju, svoju želju, svoju ljubav – verovatno jedini način da demone koji te jašu upregneš kao vrance i sam ih uzjašeš, možda čak prema takvom zalasku sunca kakve su slikali stari flamanski majstori?